Европа можда није ни свесна да греши кад покрет који од 15. маја пуни централне тргове по градовима Шпаније изједначује са бурним демонстрацијама на улицама данашње Грчкеизазваним стезањем каиша из Брисела. Иако сазвана преко „Твитера” и „Фејсбука”, ова „скупштина” настала у срцу Мадрида, на скверу под Вратима сунца, пре личи на зачетке аутентичне грађанске демократије каква се практиковала на трговима старе Атине где је сваки слободни грађанин добијао право да говори и гласа.

Звучи као утопија, али такозвани покрет 15-М (по датуму када је настао) или Камп сунца (по шаторском насељу које је 15. маја никло у центру Мадрида), или „Права демократија одмах” (по циљевима) тражи да се банкари и актуелна политичка елита у Шпанији и Европи одмах развласте, односно да престану да третирају грађане као своје власништво.

Десетине хиљада старих и младих, запослених и без посла, студената и пензионера, који су у недељу мирно марширали трговима Мадрида, Барселоне, Севиље, Малаге, Валенсије, Гранаде и још стотинак мањих градова и вароши, немају поверења у политичаре нити верују да су они њихови прави представници. То је, како неколицина шпанских интелектуалаца анализира, главно обележје овог покрета који тражи „директнију и напреднију” демократију, и позива целу Европу на грађанску непослушност или мирни устанак.

Неуобичајене пароле могле су се видети на руком рађеним транспарентима: „Не ради се о кризи већ о превари”, „Шетајмо заједно против кризе и капитала”, „Предајте Европу њеним грађанима”, „Ово није демократија, само је тако зову”, „Рашчешљајмо предграђа, променимо садашњост”...

То су захтеви који се не могу сабити у фиоку гнева изазваног смањењем социјалних давања, отпуштањима, продужењем доби за пензију, повећањем партиципације за школство и здравство и свега онога што се из Брисела тражи како би се спасла еврозона.

„Гнев је још једном превазишао све прогнозе и показао колика се провалија разјапила између друштва и институционализованих политичара”, коментарише у јучерашњем „Паису” Хосеп Марија Антенас, професор социологије на универзитету у Барселони.

Огроман број људи који је изашао на улицу и захтеви којима се највише аплаудирало указују, по мишљењу овог социолога, да је „демократија сваким даном све испразнија” и да грађани желе да имају контролу над сопственим животом, да се њихово мишљење узима у обзир, а не да се њихова учешће сведе на излазак на изборе сваке четврте године.

Није реч о давању балона са кисеоником посусталој левичарској влади Хорхеа Луиса Сапатера, како се у први мах мислило, када су се овој шароликој маси људи приписивали црвени епитети.

Они, по мишљењу истакнутог шпанског правног експерта Бонифасија де ла Квадра, не траже више социјализма. „Кад, на пример, захтевају ’гвоздену контролу над банкама и корпорацијама’ или ’над финансијским сектором’, они не доводе у сумњу предузетничку слободу нити преиспитују тржишну економију. Нема ни захтева за јачање државног над приватним сектором, иако се логично тражи да се испуне основна људска права на рад, кров над главом и здравство.”

Реч је, пре свега, слажу се у анализама интелектуалци разних професија, о позиву политичарима да се повинују захтевима директнијег и реалнијег устројства ближег грађанима.

И шта сад? Нико, заправо, не зна у шта ће се овај хоризонтални растући покрет „без структуре и вођства” изродити. Анархија, европско закаснело пролеће, по угледу на арапски свет? Освешћивање политичара је мало вероватно јер је елита одавно одустала од своје базе и повиновала се диктату банкара. И да ли ће се „Камп сунца” зауставити на Шпанији или ће се разлити попут евра ван Пиринејског полуострва, кад већи део Европе данас нема довољно евра ни за летовање под шатором.

Већ се по Паризу, Лиону, Хагу, Амстердаму, Берлину и Риму могу видети позиви окачени на централним споменицима: „Дођите да тражимо стварнију демократију.”

„Скупштине” ван Шпаније засад нису тако масовне. По две три-стотине људи на понеком европском тргу. Али, никад се не зна. У Шпанији је већ почело да се шушка о превременим изборима, а најава масовнијег повратка на улице не поштује више ни летњу сијесту. Нови протести заказани су за крај јула.