Од нашег дописника
Беч, Берлин, Лондон, Рим, Валенсија, октобра – Беч, Берлин, Лондон, Рим, Валенсија: пет европских градова и пет тачака гледишта наших суграђана на питања: Шта заправо представља и какав је живот у Европској унији? Шта их је конкретно навело да напусте своју земљу? Да ли се европском интеграцијом постаје покорна и јефтина радна снага развијених западних цивилизација или равноправан и једнак са онима које смо последњих двадесет година посећивали само после више непроспаваних ноћи у редовима за визу? Шта би за Србију конкретно значио улазак у Европску унију?

Осим о евидентним политичким и економским разлозима попричали смо о физичкој, а са њом и психичкој одсечености која је данас највероватнији ефекат европске неинтеграције.„Физичка одсеченост” представља једноставан израз за политичко-географски парадокс у коме се Србија данас налази: у срцу Европе као географски појам – политички, економски и културолошки је маргинализована од Европске уније као институције.

Ускраћеност слободе кретања, а са њом и немогућност контакта са људима различите културе, боје коже и вере, према сведочењу наших испитаника, представља сигурно један од највећих хендикепа држављана Републике Србије.

Како можемо да знамо шта је добро или лоше уколико нисмо имали прилику да на сопственој кожи, очима и ушима „окусимо” јединствености међуетничке различитости, запитали су се наши суграђани.

О нестанку не само физичких већ пре свега оних невидљивих граница које данас изгледају непремостиве, попричали смо са Аном из Беча, Иваном из Валенсије, Данијелом из Берлина, Сањом из Лондона и Ивом из Рима.

За Ану, архитекту у Бечу, у Аустрији се и данас потенцира неутрализација суфикса „ић” у презимену:

Запад ме је научио да се борим пре свега за себе, на начин који нисам познавала у Београду. Нема више множине ни у победама, ни у поразима. Са једне стране одлично, спознаш своје границе и покушаваш свесно да их помериш. Са друге стране лоше, вечито си сам.

Дистанца и индиферентност – одличан опис мојих суграђана. Одсуство темперамента, спонтаности, али не априори и искрености. Другачији људи, другачија пријатељства.

За осам година проведених у Бечу, три године сам студирала, и то је било дивно искуство. Нови начин рада, опуштен али смислен. Радно искуство је такође позитивно, цени се труд! То је добро, јер ако изостане финансијска сатисфакција, ту је бар похвала и контакти који остају.

Оно што ми у Бечу смета јесте то да на нашу земљу не гледају са много симпатија. Миграције наших људи у Аустрију су биле јако интензивне у прошлости, и то је слој становништва који се бавио најтежим физичким пословима. Друга генерација је лоше интегрисана, јер иако говоре перфектно немачки језик, нису успели да испливају и баве се углавном истим пословима као и родитељи. Постоји део града у коме живе, наши лекари код којих се лече, ресторани и кафићи у које излазе. Можда због тога, а можда и због њихове генерализоване слике и поимања источне Европе, често бивамо потцењени. И онда, опет борба и доказивање. Редови за визе и радне дозволе!

Како Аустријанци јако поштују титуле и благо се задиве кад чују да смо завршиле факултет, другарица из Босне је у шали предложила да докторирамо да бисмо још више неутрализовале „ић” у презимену. Баш тужно!

Иван, на докторским студијама из биологије у Валенсији, осећа конкретне разлике у свакодневном животу:

Разлози због којих сам након школе језика уписао факултет у иностранству и наставио са школовањем (што није био мој план, само далека могућност, чему води и доказ да сам положио пријемни на Биолошком факултету у Београду) били су ратна дешавања код нас, општа несигурност и неизвесност, као и непризнавање наших факултета у свету.

Питаш ме за разлике? Па сем оних очитих, као рецимо да се људи хране много више у ресторанима него код нас (ја сам до своје 18 године био три пута у ресторану, два пута ишао на ћевапе и једном на рибу), преко крњаве опште културе западноевропљана који немају благу представу о елементарној географији и историји (Црна Гора је главни град Србије или рецимо да скоро 90 одсто меша Словенију са Словачком, а у 99 одсто случајева немају појма да је покажу на мапи, иако се граниче са првом), затим да родитељи немају времена за децу, да су клинци обесни и од „кока-коле”и„Мекдоналдса”зависни, после 30 метара претрчаних хоће срце да им искочи из мајице колико се задишу. Нема деце на улици да се играју, комшије се готово и не познају.

Позитивне стране: космополитски дух великих градова (мањи градови, као Перуђа, су мање-више исти на свим географским ширинама), културна и спортска дешавања (која су нам као хлеб потребна после оних проклетих санкција), не размишљање десет пута да ли да купим једну мајицу или не...

„Нигде нема осим у Србији?”

Сања, економиста у Лондону:

Лакша путовања и упознавање са различитим културама као уобичајени клише који сви помињу јесу истина! Много је забавно када радиш и дружиш се са људима који су са тако различитих крајева света, culture clash је невероватан, а у Лондону тога има колико ти душа жели, више странаца него Енглеза! Чини да научиш да будеш много толерантнији и отворенији и да прихваташ ствари са осмехом. И да се шалиш на сопствени рачун.

Исто тако помаже, нарочито Србима, да схвате да сви не мисле и не причају само о нама.

И ово је све сјајно и бајно, али: није исто када делиш своје вести, успехе и неуспехе и догађања, са фамилијом и другарима у Београду преко телефона и „Фејсбука” на брзака. Није исто када се вратиш у свој изнајмљен стан у коме ништа од ствари није твоје, и пре свега није исто кад су многи људи око тебе толико навикнути на сталне селидбе са континента на континент да се никада не везују ни за кога претерано. И зато ми код куће имамо другаре из основне школе са којима се још увек дружимо, а многи се овде једва сећају и колега са бившег посла и са факса. И то је ваљда глобализација.
Још једна последица глобализације – „политичка коректност” се много намеће. Шта је то уопште? Прерасло је у свеопште лицемерје и потпуно други екстрем!

И још нешто: доста са „нема нигде осим у Србији”! Има! И доброг и пуно лошег, и корупције и убистава и скандала у скупштини! Тако да нам није баш све тако црно.

Толеранција је за Данијела, дипломираног новинара, највећа предност живота у Берлину:

Главни разлози што сам од малена знао да ћу напустити Србију јесу:мањак перспективе и мањак толеранције у српском друштву. Под мањком перспективе подразумевам пре свега то да је у Србији у већини случајева могуће наћи посао само ако имаш везу. А од већине послова плата није довољна да можеш да живиш самостално од ње. Ситуација се погоршава ако си на било који

начин другачији од већине у друштву – јер већина у Србији не толерише никакву различитост. Тиме сам дошао до другог разлога: Србија је још увек земља врло патријархалних, конзервативних и нетолерантних погледа на свет. Због тога не планирам да се вратим и живим у Србији. Са друге стране, у Немачкој, а посебно у Берлину, ситуација је потпуно другачија. Различитост се гледа као потенцијални вредносни ресурс, а не као хендикеп! То важи не само у пословном већ и друштвеном аспекту. Економски је могуће водити нормалан живот, без обзира на то којим се послом бавиш, а могуће је наћи исти, чак и ако никога у фирми не познајеш. Свиђа ми се што постоји ред, што постоје норме које сви поштују. Постоји добар независни судски систем, полиција ради да помогне грађанима, а градски превоз је великом већином у минут тачан. То су све огромне разлике у односу на Србију.

За Иву, дипломираног филозофа у Риму, живот у иностранству представља најузбудљивији начин да схвати шта у средини из које потиче заиста ваља, а шта не:

Када се бомбардовање завршило, спаковао сам своје ствари по критеријуму „шта бих понео на пусто острво” и отишао. Отиснуо сам се са једноставном мишљу у глави: ако се у сопственом граду, у сопственој земљи осећам као странац, бити странац у иностранству неће ни по чему бити некакво отприрођено стање. Такав ментални став ми је јако помогао да у Италији себи створим нови живот. А универзалност људске виспрености и људске глупости, у сусрету са новом културом, само се потврдила.

Живот је сусрет; пре свега сусрет са различитим, са оним у чему одиста можемо исконски да се огледамо. Могућност да саживите са једном средином са којом, наизглед, немате ничег заједничког, најлепши је и најузбудљивији начин да схватите шта у средини из које потичете заиста ваља, а шта не ваља.

Улазак Србије у Европску заједницу (заједница ми звучи много боље од уније) видим управо тако: као могућност да се млади људи ухвате у коштац са најопаснијим непријатељем – сопственим предрасудама. Да им се пружи могућност да се сами, свим својим чулима, увере или разувере у то каква је та стара Европа, каква си ти Данци, Летонци, Пољаци, Енглези, Италијани, Шпанци, Французи...

Марина Лаловић