Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 15. јула – Шахрам Амири је у Техерану дочекан као национални херој који је „као једноставни истраживач” током 14-месечног боравка у Америци одолео свим притисцима, претњама и искушењима да изда своју земљу, али судећи по ономе што износи данашњи „Вашингтон пост” – ЦИА је од њега добила што је хтела, и то адекватно наградила: са пет милиона долара.

Проблем је, међутим, што је тај новац на рачунима које су на Амирово име отворени у Америци, у који су му, због санкција које су одлуком Савета безбедности уведене Ирану – сада недоступни.

Амири је по повратку у Техеран изјавио да је мало знао о нуклеарним плановима своје земље, па да према томе својим отмичарима – остао је при причи да је отет у Саудијској Арабији и против своје воље пребачен у САД – није могао да каже ништа важно чак и да је хтео.

Позивајући се на неименованог функционера, „Вашингтон пост” преноси да се „нешто не даје за ништа”. Према овом извору, Амири је сарађивао пуну годину дана и оно главно што је од њега добијено помогло је да се потврде нека друга обавештајна сазнања и сачини прецизнија слика о иранским атомским потенцијалима и плановима.

Мало новог је, упркос овом открићу чије веродостојност није независно потврђена, откривено о главним непознаницама овог чудног случаја: како је Амири, ако је заиста био „заробљеник” ЦИА, успео да на Интернет постави снимке у којима противречно говори о свом положају (на једном тражи помоћ да се врати кући, а на другом каже да је у Америци по својој вољи, због доктората) и како је из Таксона, држава Аризона, превалио пут од близу 5.000 километара до иранске канцеларије (формално дела пакистанске амбасаде) у Вашингтону.

Претпоставка која се овде износи јесте да је он на крају сломљен бригама због породице и одлучио да се због тога врати. Овде су му то омогућили, како се јавно образлаже, зато што су од њега извукли све што су могли. Али у свету шпијунаже обично ништа није онако како на први поглед изгледа, па зато сва објашњења, и једне и друге стране, треба узимати са зрном соли. Извесним се чини само да је Шахрам Амири још један пион у иранско-америчком пропагандном рату.

Извор „Вашингтон поста” указује да је са пет милиона (готовине на рачуну и у сигурним инвестицијама) Амири у Америци „могао да буде веома срећан за дуго време”. Та надокнада је иначе део тајног програма главне америчке обавештајне агенције који се помиње као „одлив мозгова”. Циљ му је да материјалним мамцима иранске функционере који имају информације о нуклеарном програму подстакне да пребегну.

ЦИА, уз то, према закону из 1949, има овлашћење да у земљу, мимо редовне имиграционе процедуре, годишње доведе сто људи, са обећањем да ће за оно што знају бити добро награђени и на крају, са новим идентитетом, насељени негде у Америци.

Надокнада за коју се тврди да је исплаћена Амирију остаје на његовом рачуну – „Вашингтон пост” пише да се не зна да ли ће ЦИА евентуално покушати да тај новац поврати. Иранац који је овде (не зна се поуздано под каквим околностима) био, па се (такође мистериозно) вратио, код куће је тврдио да му је нуђено и 50 милиона, али да је то, као прави патриота, одлучно одбио.

Пошто је херојски дочекан и пошто је то отишло у свет, мало ће се, сасвим сигурно, сазнати како се провео код надлежних служби своје земље, којима ће сигурно морати да детаљно и сасвим уверљиво објашњава шта је све и коме током више од годину дана у Америци говорио.

-------------------------------------------

Помоћ Русије Ирану

Вашингтон – Руски амбасадор у Савету безбедности недавно је подигао руку за нову рунду санкција Ирану због његовог нуклеарног програма, али Москва ће то Техерану да компензује проширењем сарадње у нафтној и гасној индустрији, пише „Њујорк тајмс” у извештају свог дописника из престонице Русије.

Енергетски сектор није обухваћен казненим режимом, па се у заједничкој изјави руског министра за гориво и енергију и његовог иранског колеге хвали „активна сарадња у нафтним, гасним и петрохемијским секторима која се развија и проширује”. Амерички лист ово тумачи и као позив руским компанијама да крше новоуведене санкције.

М. Мишић