Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. фебруара –  Америка се коначно суочила са непријатном истином о својој умањеној економској моћи и потребом да се озбиљно ухвати у коштац са растућим националним дугом.

Представљајући јуче званично свој раније обелодањени предлог буџета за идућу фискалну годину (која почиње у последњем кварталу ове), председник Обама је, смркнутог лица, нацији поручио да је „дошло време да се Вашингтон понаша на исти начин као и породице и бизнис: време је да уштедимо што можемо, трошимо на оно на шта морамо и поново живимо у оквиру својих могућности”.

У поређењу са остатком света, те могућности су још ненадмашне: предвиђено је да држава потроши 3,8 билиона –  хиљада милијарди –  долара, али уз зјапећи, досад невиђени буџетски дефицит од 1,6 билиона који ће бити прокњижен већ у овој години.

Како с тим изаћи на крај кад државним парама треба хитно подстицати запошљавање (од почетка кризе изгубљено је седам милиона радних места), финансирати два рата, јачати националну безбедност и финансирати социјалне програме, који су овде, у поређењу са другим развијеним земљама, ионако шкрти (нема, на пример, од државе подржаног универзалног здравственог осигурања).

Пошто ту не помажу никакве магије, Обама и његов тим су прибегли здравом разуму: да неке старе програме и планове примере новим реалностима. Неке буџетске ставке се замрзавају на дужи рок, одустаје се од неких програма који су више симболични него практични (као што је обнављање летова са посадом на Месец).

Док ће мали бизнис добити олакшице, на другој страни ће се додатно опорезовати велике банке и појединци који зарађују више од 250.000 долара годишње. Од најбогатијих Американаца, којима су током Бушове ере намети смањени (идеолошко полазиште републиканаца је да кад богати више имају, више и троше, на благодет целе економије), у идућих десет година биће узето око хиљаду милијарди долара. У исто време, олакшице средњој класи (политички најважнијој), државу ће, према Обамином рачуну, коштати 284 милијарде.

Упркос свему, задуженост Америке до краја ове деценије ће се повећати за око 8,5 билиона и 2020. (када Обама већ дуго неће бити у политици) достићи 77 одсто бруто друштвеног производа, свега што се у земљи произведе и размени за годину дана.

План је ипак да се удео дефицита у БДП-у постепено смањује, са 10,6 одсто прорачунатих за ову годину, на 8,3 у 2011, да би се већ 2013 свео на 4,2 одсто, дакле близу међународном стандарду за одрживу фискалну политику која подразумева да годишњи државни минус не буде већи од три одсто укупне економије.

Међу ставкама које су, уз све отежавајуће околности, повећане, највише пажње привлачи она намењена Пентагону. Обама за војску тражи 780 милијарди, више него иједан његов претходник. Од тога, 159 милијарди је званични годишњи предрачун за ратове у Ираку, Авганистану и операције у Пакистану. (Само издржавање једног војника у Авганистану кошта милион долара, а ове године тамо треба да их буде још 30.000 више).

Међу главне приоритете уврштено је и образовање – 33 милијарде за 2011.

Пошто све буџетске бројке, које су микрокосмос овдашње економије, као и пројекције за ову декаду, указују на једно – да америчка економска моћ има тренд опадања (осим ако неким чудом не почне да расте по некој „кинеској” стопи), почињу и неизбежна преиспитивања шта то значи за америчку позицију и утицај у свету.

Проблем је, према данашњем „Њујорк тајмсу”, још пре годину дана, пре него што је постао члан администрације, формулисао Лоренс Самерс, данас Обамин главни економски саветник: „Колико дуго највећи светски дужник може да буде највећа светска сила?”

Одговора засад нема,  али се наслућује.