Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 19. јула – Кад је 11. септембра 2001. нападнута, први пут на свом матичном тлу, Америка је одлучила да по сваку цену спречи репризу било чега сличног спектакуларним терористичким диверзијама Ал Каиде на Светски трговински центар у Њујорку и зграду Пентагона на ободу Вашингтона.

Једно од главних средстава ка постизању тог циља било је јачање обавештајних служби, са мисијом да благовремено откривају „транснационалне насилне екстремисте” и тиме омогуће њихово ликвидирање.

Али, како данас износи „Вашингтон пост”, у првом наставку истраживачке серије која је припремана две године, тексту на четири стране са мноштвом графикона – тајни свет обавештајног естаблишмента је у међувремену толико нарастао да више није могуће сасвим га контролисати нити утврдити његову ефективност. Због тога нема ни одговора на кључно питање: да ли је ангажовање енормних људских и материјалних ресурса Америку учинило безбеднијом?

У првом наставку ове истраживачке серије чији је главни аутор добитница Пулицерове награда Дана Прист, тај одговор се може наслутити. Један од закључака који је веома упадљив јесте да многе агенције, нове или старе, практично обављају исти посао. А све производе око 50.000 обавештајних извештаја и анализа, од којих, сасвим извесно, многе, због самог тог обиља, не прочита нико други до оних који су их писали.

Све у свему, обавештајним радом у Америци се данас бави 1.271 владина организација и 1.931 приватна компанија. „Топ сикрет” пропуснице, што подразумева да су детаљно проверени у сваком погледу и да су потписали посебне изјаве и радне уговоре који их обавезују на чување тајни, има укупно 854.000 људи, који раде на око 10.000 локације широм Америке.

Само у Вашингтону, од септембра 2001, изграђена су, или је градња још у току, 33 нова супертајна комплекса, чија је укупна површина око 10 милиона квадратних метара.

Искључиво проток новца до мрежа и од њих, које су означене као терористичке, прати 51 обавештајна организација. Две трећине свих обавештајних програма је при том под „капом” департмана одбране, док само неколико „главних корисника” има увид шта се све ради, мада и они, како наводи „Вашингтон пост”, признају да нема начина да се све то прати. „Нећу живети толико дуго да бих о свему био брифован”, цитира лист једног од поменутих „главних корисника”. „Пост” је интервјуисао и све челнике америчког безбедносног естаблишмента, почев од секретара за одбрану Роберта Гејтса, преко директора ЦИА Леон Панете, па до донедавног директора свих националних обавештајних служби, адмирала Дениса Блера (демисионирао на захтев Беле куће).

Гејтс је изјавио да не мисли како је систем постао исувише велики да би њиме било немогуће управљати, али признаје да је „добијање прецизних извештаја понекад тешко”. Али ни он није имао одговор на питање да ли је направљена већа обавештајна машинерија него што је потребно.

За мање од четири месеца од напада Ал Каиде, дакле до краја 2001, створене су 24 нове обавештајне агенције. Следеће године основано је још 37, 2003 им се придружило још 36, да би следећих година цео систем био увећаван за још 36, па 31, затим 32 и још 20 новооснованих у 2009. Све у свему, као одговор на 11. 9. изникло је или реорганизовано 263 нове обавештајне организације.

Новим агенцијама требали су нови људи, новим људима канцеларије и опрема, а све то је захтевало додатне паре. Око пара није било проблема: буџет за обавештајни рад који је јавно објављен данас износи 75 милијарди долара и два и по пута је већи од онога који је постојао 2001.

Примера ради, обавештајна агенција Пентагона у овом периоду је број запослених са 7.500, колико их је имала почетком 2002, увећала на 16.500 данас.

Они који читају обавештајне извештаје кажу да су многи од њих само препакивање чињеница које су већ у оптицају. Тих чињеница је у толиком обиљу да се од шуме не види дрвеће. Тако се могло догодити да у неким од тих извештаја једноставно буду затрпана, па због тога и превиђена драгоцена обавештајна зрнца о промени расположења мајора Нидала Хасана, који је прошле јесени, уочи свог премештаја у Авганистан, у касарни Форт Худ у Тексасу убио 13 војника и ранио 30.

Сличан пропуст догодио се и кад је реч о нигеријском студенту који крајем прошлог децембра умало није оборио путнички авион изнад Детроита. Срећом, није успео да активира експлозив ушивен у доњем вешу. Накнадно је откривено да је добио уредну визу, иако је било података да је имао контакте са Ал Каидом.

М. Мишић