Ni­su svi u kri­zi: mi­li­o­ner­ska če­tvrt Pa­sa­de­ne (Foto: M. Mišić)

Od našeg stalnog dopisnika
Pasadena,  januara  – Kad negde doputujemo, prvi sagovornici i prvi izvor informacija nama novinarima su taksisti. Razlog za to je što su, prvo, raspoloženi za razgovor, a drugo – zato što, pričajući sa mnogo ljudi – dosta i znaju.

Žorž Tahana, koji me je dočekao na aerodromu Los Anđelesa, nije doduše klasični taksista, već vozač „Mjuzik ekspresa”, firme koja se, sa flotom luksuznih limuzina, bavi „prevozom po porudžbini” u velikim američkim gradovima. Da me iz vazdušne luke najvećeg (ali ne i glavnog) grada najmnogoljudnije (ali ne i najprostranije) američke države preveze do, 60-tak kilometara udaljene varoši Pasadena, angažovala ga je kablovska televizija „Diskaveri”, koja je baš tamo ovih dana proslavila četvrt veka svog postojanja i na to slavlje – i predstavljanje novih programskih projekata namenjenih globalnom gledalištu – pozvala i grupu novinara sa svih meridijana.

Razgovor sa Žoržom, emigrantom iz Sirije, koji je Amerikanac već tri decenije, počeo sam uobičajenim pitanjem: kako se živi u vreme krize. Dobro je, odgovara – s obzirom na to da je moglo da bude i gore. Sačuvao je posao u vreme kad su ga mnogi izgubili. A posla je mnogo manje nego što je donedavno bilo. Glavne mušterije, holivudski džet-set, priređuju mnogo manje žurki nego nekad, manje se i snima, pa njegov veliki crni „ford linkoln” prelazi mnogo manje milja. Dešava se da prođe i ceo dan bez vožnje.

A kad je posla manje, manje je i para. Prvi put od kako radi u „Mjuzik ekspresu”, Žorž nije primio godišnji bonus, niti je firma priredila božićno okupljanje zaposlenih. Ali nada se da će biti bolje. i planira da se vrati biznisu kojim se nekad bavio, pa odustao: da otvori „liker stor”, ono što mi zovemo „podrum pića”. Time se nekad bavio pa odustao, dobro je onda neko vreme zarađivao kao vozač ugledne klijentele, ali je na kraju zaključio da je ipak najbolje biti „svoj gazda”.

Potvrdu da su prilike baš takve kakvim ih je opisao moj prvi kalifornijski sagovornik našao sam već sutradan u „Los Anđeles tajmsu”, koji je objavio da je u sektoru koji je jedan od najvećih poslodavaca i važan faktor u lokalnoj ekonomiji – onom koji se može opisati samo jednom rečju: Holivud – u tek minuloj godini bilo čak za 18 odsto manje lokalnih snimanja nego u 2008. Ne zato što je snimano manje filmova – „industriji snova” po pravilu bolje ide u kriznim vremenima – nego zato što su filmadžije otkrile da im je jeftinije da im kamere zuje u Kanadi, ili u federalnim državama gde je radna snaga jeftinija, a porezi niži, kao što su Novi Meksiko, Luizijana ili Mičigen.

Dok smo ulazili u Pasadenu, mesto poznato, između ostalog i po svojim rezidencijalnim četvrtima u kojima su kuće milionera, Žorž mi je skrenuo pažnju na veliki broj tabli sa oznakom „izdaje se” u (nemilionerskoj) stambenoj četvrti kroz koju smo prolazili na putu do hotela. Nekad nije bilo ovako, objasnio je. Prethodni stanari su otišli tamo gde su rente niže – jer zbog krize nisu mogli sebi više da priušte da budu ovde.

Kriza i u Kaliforniji, „zlatnoj državi”, koja bi, da je samostalna, sa svojim bruto proizvodom od 1,8 biliona (hiljada milijardi) dolara sigurno bila članica G-8? U državi u kojoj su napravljeni prvi američki autoputevi, u kojoj su nastali čip i personalni kompjuter, dva izuma koji su promenili civilizaciju, gde se u garažama rađaju multinacionalni džinovi poput „Hjulit Pakarda”, „Epla” i „Gugla”, državi koja je ekološki najnaprednija i prvoj u Americi u kojoj su manjine (Hispanici, Azijci i Afroamerikanci) većina?

Bogami jeste, sudeći ne samo po onome što mi je iz prve ruke za pola sata vožnje ispričao šofer Žorž, nego i po mukama kalifornijskog guvernera, posle Ronalda Regana, još jedne filmske zvezde koja je holivudske reflektore zamenila političkim.

Arnold Švarceneger, koji je u guvernerskoj palati u kalifornijskoj prestonici, Sakramentu, već šest godina, početkom ovog meseca je obelodanio svoj predlog budžeta od 82,9 milijardi u kome je rupa od – 19,9 milijardi. Kako će da je zakrpi, treba da smisli do juna, kada istekne postojeća finansijska godina.

Budžetski škripac u koji je dospeo „Terminator” nije inače nešto novo, ali dosad nije bio ovako drastičan. Da bi izbegao bankrot i sprečio da Kalifornija, od najnaprednije, postane prva američka „propala država”, Švarceneger očekuje da mu prvo pomogne Vašington, sa oko 7 milijardi federalnih dolara. A ostalo će da zakrpi kresanjem troškova: smanjivanjem plata i penzija državnim činovnicima, manjim izdacima za socijalnu pomoć i sličnim merama.

Između ostalih, treba da smanji i budžetske izdatke za državne univerzitete – ali i za zatvore. Od kako je 2003. došao na vlast, dogodio se naime neslavan obrt: troškovi za državno visoko obrazovanje, koje je među najboljima na svetu, smanjeni su za 9 odsto, dok su troškovi zatvorskog sistema (sa 170.000 robijaša na 37 miliona stanovnika), porasli za 32 odsto.

Naravno, kad god Kalifornija ima neki problem, to je velika drama, ne samo zbog dramskih sklonosti guvernera (iz onih na filmskom platnu Švarceneger je uvek izlazio kao pobednik), već zbog njenog značaja za Ameriku. Po tome što troši više nego što ima, Kalifornija nije inače ništa drugačija od federalne države, a uostalom, budžetski deficiti su u oba slučaja proizvod istih okolnosti: ekonomske krize i povećane stope nezaposlenosti (ona je u Kalifroniji veća od nacionalnog proseka: 12,3 prema 10 odsto).

I u jednom i u drugom slučaju ono što bi problem rešilo – povećanje poreza – ne dolazi u obzir jer je politički nesprovodivo. U Kaliforniji je za takvu meru potrebna nedostižna dvotrećinska većina u lokalnom parlamentu, pa su zato sve nade zasnovane na tome – da će baš iz Kalifornije krenuti nešto novo što će biti potrebno celom svetu, što će i njenoj i sveameričkoj ekonomskoj lokomotivi vratiti punu paru.