Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, januara – Na parkingu lokalnog supermarketa, pažnju mi je privukao zanimljiv prizor. Starica, ne bi se reklo da je mlađa od 80, do svog „volvoa”, koji ima automobilskih godina koliko i ona ljudskih, stigla je polako uz pomoć „vokera”, oslonca sa točkićima koji se ovde mogu često videti kao pomagala onima koje noge izdaju, ali još mogu donekle u njih da se uzdaju. Otključala je vrata, na zadnje sedište stavila prvo plastičnu kesu sa bakalukom, onda spakovala svoj oslonac – i sela za volan.

Sasvim natenane, isparkirala se sa mesta rezervisanog za invalide i bez velike žurbe napustila parking.

Sledećih dana sam pažljivije zagledao vozače u vašingtonskom predgrađu koje polako upoznajem. I konstatovao da primer koji sam pomenuo nije usamljen: prilično je, na vozačkom sedištu, „starijih građana”. Voze oprezno, reklo bi se nekako stegnuto – ali voze.

Slučajnom podudarnošću, u susret mojoj profesionalnoj radoznalosti ovim povodom izašao je pre neki dan „Vašington post”, tekstom upravo o fenomenu ljudi koji se, uprkos poodmaklom dobu, ne rastaju od ključeva. Svojih automobila.

Prestonički dnevnik objašnjava da je to generacija koja je svojevremeno, kad je bila mlada, bila ta koja je doprinela da procveta, možda ne sasvim tipično američki, ali ponajviše baš njihov, fenomen „sabarbije”, predgrađa, naselja srednje klase, sa kućom, urednom, neograđenom baštom ispred nje – i garažom sa dva automobila.

U centrima velikih gradova ostajao je samo biznis, kancelarije. Na obodima su podizani i „molovi”, šoping centri, sa robnim kućama, buticima, restoranima i „multipleks” bioskopima, kao centri za kupovinu, ali često i celodnevni provod. A do njih se, opet, moglo samo automobilima.

U mnogim naseljima nema trotoara – jer nisu potrebni. Sve se završava automobilom, pa je tako Amerika postala zemlja koja je od kola postala najviše zavisna. Otuda privrženost starijih vozača – a u osvitu 21. veka, 69 odsto Amerikanaca starijih od 65 godina, živelo je u predgrađima – volanu. Jer ako ne voze, zarobljeni su u svojim kućama i zavisni od drugih.

Vozačku dozvolu, kao građansku privilegiju koju daje država, niko ne može da im uskrati, ako za to ne postoji valjani razlog. Taj razlog bi mogao da bude ako dobro ne vide, ali u različitim državama to je različito regulisano. Kod dva suseda glavnog grada, te razlike su drastične: u Merilendu vid se obavezno proverava već posle 40. (u nadleštvu koje izdaje vozačke i saobraćajne dozvole), dok je u Virdžiniji ovakav pregled neophodan tek posle 80.

Da li su stari vozači opasni u ovde izuzetno gustom i dinamičnom saobraćaju, u kome na mnogobrojnim „hajvejima” treba držati brz ritam i imati dobre reflekse? Veterani za volanom kažu da su iskusni, da voze samo „utabanim stazama”, a da je mladež ta koja je „bezobzirna”.

Ljubav Amerikanaca prema automobilima, i zavisnost od njih, zaista je velika, ali, sudeći po najnovijim brojkama, nije više tako strasna kao što je bila. Drugačije se ne može objasniti to što je ovdašnje tržište, još najveće na svetu (a uskoro će ga preteći kinesko), u 2009. imalo jedan od najtežih perioda u poslednjih 80 godina, još od Velike depresije. Prodaja je u 2009. opala za više od petinu (21,2 odsto).

Kako je pre neki dan predočio Lister Braun, poznati ovdašnji ekolog (osnivač dva instituta, „Vorldvoč” i „Ert polisi”), lane je u staro gvožđe otišlo 4 miliona automobila više nego što je novih izašlo na ulice. Sa rekordnih 250 miliona registrovanih vozila, Amerikanci su spali na „samo” 246 miliona. S obzirom da ih danas ima 305 miliona, računajući svu decu i sve stare, to bi došlo kao po jedan auto na svakog ko je sposoban da sedne za volan (a to se ovde uglavnom može već od 16 godina, a ponegde i pre: u Južnoj Dakoti već sa 14,5).

Prošle godine ovde je prodato samo oko 10 miliona vozila, što je dramatičan pad, ako se uzme u obzir da je između 1999. i 2007. prodavano po 17 miliona godišnje. Ta brojka, prema Listeru Braunu, nikad više neće biti dosegnuta jer su se promenili i Amerika i Amerikanci.

Zbog prevelikog broja automobila sa jedne, a urbanizacije sa druge, umesto da budu faktor mobilnosti, automobili su sve češće prevozno sredstvo koje je zaglavljeno u saobraćajnoj gužvi. Tekuća recesija će, zatim, kako se očekuje, ostaviti trajni psihološki trag: da su vremena neizvesnosti moguća, pa mnogi sada razmišljaju da li da uđu u dugoročnu finansijsku obavezu koju podrazumeva kupovina automobila (na kredit ili lizing).

Ni gorivo nije više dolar za galon (3,8 litara) – a bivalo je i jeftinije – već oko tri dolara za onaj najjeftiniji. A i menjaju se navike mlade generacije: umesto automobila kao nekad, za druženje su im dovoljni Internet i Fejsbuk... A što se starih tiče, oni ostaju privrženi staroj ljubavi.