Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Он је успешни предузимач чије су зграде међу симболима Њујорка, Чикага и Лос Анђелеса, ријалити ТВ звезда – и могући кандидат за ривала Бараку Обами на председничким изборима 2012, за које је кампања практично већ почела.

Он је Доналд Трамп, који је, као и многи тајкуни пре њега, са разних меридијана, решио да се опроба и у политици, имајући у виду овде у томе највише постигнуће: улазак у Белу кућу.

Засад постиже изненађујуће почетне успехе. Од свих претендената за републиканску номинацију, највише је у вестима, премда из прилично контроверзних разлога.

Трамп је, наиме, заиграо на карту теме за коју се мислило да је сасвим потрошена: Обамине крштенице. Ставио се тиме на чело „рођенаша” („birthers”), пропонената „теорије завере” по којој први црни председник САД у ствари није рођен на америчком тлу (на Хавајима), већ је уверење о томе фалсификовао.

Амерички устав предвиђа да се за председника може кандидовати само неко ко је рођен у САД, али ни устав нити иједан закон тражи формални доказ о томе. Обама је, упркос томе, у кампањи у којој је 2008. победио, јавности ставио на увид своју крштеницу, документ и „живом новорођенчету” који је издала надлежна матична канцеларија са Хаваја.

Трамп маше управо тим документом, тврдећи да „није оно право”, иако је управо таква потврда довољна за сваки амерички суд да се извади пасош или обаве неке друге административне процедуре у вези са држављанством. Та крштеница је у ствари извод из детаљнијег документа који се међутим, по закону, не може стављати на јавни увид.

Ово оспоравање пада на плодно тло код једног дела америчке јавности, пре свега оних бирача који гласају за републиканце. Њима се Трамп и обраћа, наводећи уз то и да је Обамина баба изјавила да је рођен у Кенији, да се председникова породица „свађа око имена болнице у којој је рођен”, као и да се „нико не сећа” Обаминог одрастања на Хавајима. Поврх тога је и такође стара сумња да је Обама, чије је средње име Хусеин, у ствари муслиман.

Иако су све ово само полуистине, што сасвим сигурно зна и Трамп, то му је донело завидан рејтинг – према истраживању Си-Ен-Ена, он тренутно дели прво место са Мајком Хакабијем као најперспективнији републикански кандидат. По неким другим сондирањима је други или трећи, али, у сваком случају, котира се веома високо.

Сем тога, оспоравање Обамине крштенице прихватиле су и неке скупштине федералних држава. У Аризони је чак изгласан и закон по коме кандидат за председника на увид мора да стави не само извод из књиге рођених, него и потврде о крштењу, па чак и о обрезивању, ако његова вера или етничка традиција то налаже.

То је, међутим, било превише чак и за гувернерку Аризоне, иначе миљеницу конзервативног покрета „Чајанка”, која је ставила вето на тај закон. Њен колега у Луизијани је међутим најавио да ће потписати сличан закон који је усвојио тамошњи парламент.

У републиканском естаблишменту Трампов наступ се омаловажава и потцењује – многи мисле да он на овај начин жели да само подигне свој ТВ рејтинг – али се износе и страховања да би он и други „рођенаши” којима је дао крила могли да нанесу штету републиканској ствари у настојањима да онемогуће Обамин реизбор.

Позната имена међу новинским коментаторима, попут Дејвида Брукса из „Њујорк тајмса”, сматрају да је Трамп „озбиљан као инфаркт”. Реч је, наиме, о личности која је успела у животу и која за компликоване проблеме нуди једноставна решења – нешто што је већ виђено другде, па познато и нама.

У компликованим временима после економске кризе која је пољуљала самопоуздање овдашње средње класе, Трампова антиелитистичка реторика и популизам изгледају веома привлачно.

„Америка данас изграђује Кину”, гласи једно од његових објашњења за домаће економске невоље, јер Кина производи по вештачки ниским ценама, са којима не могу да се носе амерички произвођачи. Америка затим троши своје паре да би пружала безбедносни кишобран Јужној Кореји, једној од најбогатијих нација на свету. Сви амерички савезници, по њему, у ствари искоришћавају Америку, а иза леђа јој се због тога смеју – и тако редом.

„Трамп на националној сцени говори оне ствари о којима други не желе”, гласи још једно од објашњења најновијег политичког феномена. Али ипак преовлађује уверење да њујоршки тајкун само „забава за масе”, који ће на сцени бити све док на њу не ступе од њега много озбиљнији глумци. Ко је у праву, а ко се заварава, тек ће се видети, јер је стара истина да је све немогуће – све док не постане могуће.

Милан Мишић