Odnosi Srbije i Turske poslednjih meseci su u usponu, a nedavna poseta turskog predsednika Abdulaha Gula Srbiji podstakla je predsednika Borisa Tadića da primeti kako su bilateralni odnosi na najvišem nivou u istoriji dveju država i da je otvoren prostor za dalje produbljivanje prijateljstva i saradnje.

Na početku razgovora za „Politiku” profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bilgi u Istanbulu Soli Ozel, na primedbu da su Srbija i Turska u sličnoj situaciji, komentariše da su obe u čekaonici EU i da Srbija, na neki način, „izlazi iz frižidera, pošto je veoma dugo bila izopštena iz međunarodnih odnosa”.

„Povratak i normalizacija odnosa sa susedima svakako će potrajati neko vreme. A to je sve potrebno kako bi se Srbija spremila za evropske integracije. Iako smo na neki način u istoj situaciji što se tiče EU, geografski postoji razlika, pošto Balkan opet može da eksplodira, dok je Bliski istok već eksplodirao i ta situacija se ne smiruje”, kaže Ozel.

U poslednje vreme govori se o strateškom partnerstvu Turske i Srbije, šta one mogu da urade zajedno?

Turska vlada vidi Srbiju kao veoma bitnu zemlju koja je prolaz prema Evropi. Zato Tursku zanima sudbina Bosne, ali i dobri odnosi sa Srbijom i Crnom Gorom, kako se sadašnja situacija na Balkanu, koja Turskoj odgovara zato što otvara pravac prema Evropi, ne bi promenila. Srbija i bosanska vlada pozitivno odgovaraju na ovu tursku ponudu prijateljstva. Naročito je značajna Srbija, koja je kao naslednica bivše Jugoslavije nasledila i tradiciju dobrih diplomatskih odnosa sa Turskom. Nama je veoma bitno da imamo normalne odnose i mirnu situaciju.

Balkan trenutno pre izgleda kao zid nego kao most ka EU?

Mislim da Balkan ne bi trebalo da bude zid već put ka Evropi. Jer kad pogledate tursku spoljnu politiku prema Balkanu mnogo se radi na harmonizaciji sa Amerikancima i Evropljanima. Ne postoji ništa što Turska radi ovde, a da je u suprotnosti sa interesima ili SAD ili EU. Postoje možda razlike u pristupu pojedinim problemima, ali sveukupna politika je usklađena sa SAD i evropskim zemljama.

Na Balkanu je u poslednjoj godini dana vidljiv novi nastup turske imperijalne moći posle 100 godina. Da li su te imperijalne aspiracije realne ili je u pitanju samo politički sentiment?

Ne bih to nazvao imperijalnim aspiracijama. Ovo pitanje mora se posmatrati na nekoliko nivoa. Na prvom, društvenom, nivou turski interesi na Balkanu u vezi su sa otomanskim nasleđem. Završetak hladnog rata i pad komunističkog režima doneli su velike promene: ljudi su počeli da komuniciraju, prelaze granice. Mnogi su otišli sa Balkana u poslednjih 100 godina i sada se ponovo uspostavljaju te pogubljene veze. U tom smislu postoji aktivizam, koji doduše država ne sponzoriše, ali ga ipak podržava. Jer Turskoj je stalo do prisustva na Balkanu. Ne zbog toga da bi dominirala nad nekim nego radi povezivanja Turske i Evrope, u čemu je Balkan most.

Hoćete da kažete da to na državnom nivou ne izgleda tako?

Turska uopšte ne teži za dominacijom već za stabilnošću Balkana. Još od rane republike, a naročito u periodu posle završetka hladnog rata, Turska je počela intenzivnije da radi na politici stabilnosti na Balkanu. Razlog je jednostavan: problemi na Balkanu blokiraju Tursku i odvajaju je od Evrope. Stoga se Turska trudi da održi dobre odnose sa svima na Balkanu. Između ostalih i sa Srbijom, upravo zbog toga što je u ratovima devedesetih bila na suprotnoj strani.

Na Zapadu se poslednjih meseci javlja strah da se Turska posle poluvekovnog strateškog partnerstva sa Amerikom okreće ka istoku? Da li je u pitanju ozbiljan strateški zaokret ili samo korišćenje diplomatske polivalentnosti?

Taj strah bih nazvao preteranim i nerazumljivim. Ako su u EU toliko zabrinuti zato što se Turska, kako oni to vide, okreće prema istoku, zašto onda ne učine nešto da zadrže Tursku, razvijajući bolje odnose sa njom. Znate, oni, sa jedne strane, Turskoj govore da ne pripada Evropi, a, sa druge strane, nisu zadovoljni što se Turska okreće ka istoku.

Znači, nije u pitanju strateški zaokret ka istoku?

Ti strahovi su preterani. Jasno je da su svi zabrinuti zbog Bliskog istoka, jer je to područje sa visokim stepenom sukoba. U tom smislu, Turska, kao i sve ostale zemlje, ne može da ostane nezainteresovana za goruće probleme na istoku.

Biljana Mitrinović

----------------------------------------------------------

Davutoglu ima poseban odnos prema Bosni

Šta mislite o nastupu šefa turske diplomatije Ahmeta Davutoglua u oktobru prilikom posete Sarajevu, kada je rekao da je cilj turske spoljne politike uspon otomanskog Balkana?

On je veoma angažovan u razgovorima o Srednjem istoku i veoma je zainteresovan za Bosnu i Balkan. Naime, ministar Davutoglu je bio dobar prijatelj Alije Izetbegovića i mislim da ga je dosta savetovao. On ima ličan i emotivan odnos prema Bosni zbog toga što je u vreme dok je predavao međunarodne odnose u Maleziji imao mnogo studenata izbeglica iz Bosne. Dakle, stekao je duboke političke i emotivne veze sa Bosnom i sudbinom Bošnjaka.

Davutoglu je svakako neko ko misli o geostrateškom političkom položaju Turske u svetu i civilizacijskom aspektu Turske kakva bi trebalo da bude. Na kraju, on zastupa tezu da svetska politika počiva isključivo na nacionalnim državama.

Ovaj širi aspekt, odnosno razumevanje jezika civilizacija navodi mnoge ljude da čuju baš ono što ste me pitali: da li Turska ima imperijalne pretenzije i da li okreće leđa Zapadu. Ali mislim da to zaista nije u pitanju. Možda može da se postavi pitanje da li je ministar Davutoglu na pravi način napravio ravnotežu između istočne i zapadne orijentacije Turske. Izgleda da sada Turska nije tako žarko zainteresovana da ide ka EU i da zapadne veze izgleda slabe. Pri tome se Turska veoma angažuje na jugu i istoku. Neophodno je da se ta ravnoteža ponovo uspostavi, jer deo Turske smatra da je njena popularnost na jugu i istoku zasnovana upravo na vezama sa Zapadom, naročito Evropom.

-------------------------------------------------

Ko je Soli Ozel

Profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bilgi u Istanbulu. Doktorirao u SAD. Na Oksfordu, u Vašingtonu i Parizu usavršavao znanja iz oblasti međunarodnih odnosa, bezbednosti EU i politike jugoistočne Evrope. Urednik je i autor tekstova u brojnim turskim i svetskim listovima koji se bave međunarodnim odnosima. Koautor je publikacije „Obnavljanje partnerstva: tursko-američki odnosi u novoj eri”.