Односи Србије и Турске последњих месеци су у успону, а недавна посета турског председника Абдулаха Гула Србији подстакла је председника Бориса Тадића да примети како су билатерални односи на највишем нивоу у историји двеју држава и да је отворен простор за даље продубљивање пријатељства и сарадње.

На почетку разговора за „Политику” профeсор међународних односа на Универзитету Билги у Истанбулу Соли Озел, на примедбу да су Србија и Турска у сличној ситуацији, коментарише да су обе у чекаоници ЕУ и да Србија, на неки начин, „излази из фрижидера, пошто је веома дуго била изопштена из међународних односа”.

„Повратак и нормализација односа са суседима свакако ће потрајати неко време. А то је све потребно како би се Србија спремила за европске интеграције. Иако смо на неки начин у истој ситуацији што се тиче ЕУ, географски постоји разлика, пошто Балкан опет може да експлодира, док је Блиски исток већ експлодирао и та ситуација се не смирује”, каже Озел.

У последње време говори се о стратешком партнерству Турске и Србије, шта оне могу да ураде заједно?

Турска влада види Србију као веома битну земљу која је пролаз према Европи. Зато Турску занима судбина Босне, али и добри односи са Србијом и Црном Гором, како се садашња ситуација на Балкану, која Турској одговара зато што отвара правац према Европи, не би променила. Србија и босанска влада позитивно одговарају на ову турску понуду пријатељства. Нарочито је значајна Србија, која је као наследница бивше Југославије наследила и традицију добрих дипломатских односа са Турском. Нама је веома битно да имамо нормалне односе и мирну ситуацију.

Балкан тренутно пре изгледа као зид него као мост ка ЕУ?

Мислим да Балкан не би требало да буде зид већ пут ка Европи. Јер кад погледате турску спољну политику према Балкану много се ради на хармонизацији са Американцима и Европљанима. Не постоји ништа што Турска ради овде, а да је у супротности са интересима или САД или ЕУ. Постоје можда разлике у приступу појединим проблемима, али свеукупна политика је усклађена са САД и европским земљама.

На Балкану је у последњој години дана видљив нови наступ турске империјалне моћи после 100 година. Да ли су те империјалне аспирације реалне или је у питању само политички сентимент?

Не бих то назвао империјалним аспирацијама. Ово питање мора се посматрати на неколико нивоа. На првом, друштвеном, нивоу турски интереси на Балкану у вези су са отоманским наслеђем. Завршетак хладног рата и пад комунистичког режима донели су велике промене: људи су почели да комуницирају, прелазе границе. Многи су отишли са Балкана у последњих 100 година и сада се поново успостављају те погубљене везе. У том смислу постоји активизам, који додуше држава не спонзорише, али га ипак подржава. Јер Турској је стало до присуства на Балкану. Не због тога да би доминирала над неким него ради повезивања Турске и Европе, у чему је Балкан мост.

Хоћете да кажете да то на државном нивоу не изгледа тако?

Турска уопште не тежи за доминацијом већ за стабилношћу Балкана. Још од ране републике, а нарочито у периоду после завршетка хладног рата, Турска је почела интензивније да ради на политици стабилности на Балкану. Разлог је једноставан: проблеми на Балкану блокирају Турску и одвајају је од Европе. Стога се Турска труди да одржи добре односе са свима на Балкану. Између осталих и са Србијом, управо због тога што је у ратовима деведесетих била на супротној страни.

На Западу се последњих месеци јавља страх да се Турска после полувековног стратешког партнерства са Америком окреће ка истоку? Да ли је у питању озбиљан стратешки заокрет или само коришћење дипломатске поливалентности?

Тај страх бих назвао претераним и неразумљивим. Ако су у ЕУ толико забринути зато што се Турска, како они то виде, окреће према истоку, зашто онда не учине нешто да задрже Турску, развијајући боље односе са њом. Знате, они, са једне стране, Турској говоре да не припада Европи, а, са друге стране, нису задовољни што се Турска окреће ка истоку.

Значи, није у питању стратешки заокрет ка истоку?

Ти страхови су претерани. Јасно је да су сви забринути због Блиског истока, јер је то подручје са високим степеном сукоба. У том смислу, Турска, као и све остале земље, не може да остане незаинтересована за горуће проблеме на истоку.

Биљана Митриновић

----------------------------------------------------------

Давутоглу има посебан однос према Босни

Шта мислите о наступу шефа турске дипломатије Ахмета Давутоглуа у октобру приликом посете Сарајеву, када је рекао да је циљ турске спољне политике успон отоманског Балкана?

Он је веома ангажован у разговорима о Средњем истоку и веома је заинтересован за Босну и Балкан. Наиме, министар Давутоглу је био добар пријатељ Алије Изетбеговића и мислим да га је доста саветовао. Он има личан и емотиван однос према Босни због тога што је у време док је предавао међународне односе у Малезији имао много студената избеглица из Босне. Дакле, стекао је дубоке политичке и емотивне везе са Босном и судбином Бошњака.

Давутоглу је свакако неко ко мисли о геостратешком политичком положају Турске у свету и цивилизацијском аспекту Турске каква би требало да буде. На крају, он заступа тезу да светска политика почива искључиво на националним државама.

Овај шири аспект, односно разумевање језика цивилизација наводи многе људе да чују баш оно што сте ме питали: да ли Турска има империјалне претензије и да ли окреће леђа Западу. Али мислим да то заиста није у питању. Можда може да се постави питање да ли је министар Давутоглу на прави начин направио равнотежу између источне и западне оријентације Турске. Изгледа да сада Турска није тако жарко заинтересована да иде ка ЕУ и да западне везе изгледа слабе. При томе се Турска веома ангажује на југу и истоку. Неопходно је да се та равнотежа поново успостави, јер део Турске сматра да је њена популарност на југу и истоку заснована управо на везама са Западом, нарочито Европом.

-------------------------------------------------

Ко је Соли Озел

Професор међународних односа на Универзитету Билги у Истанбулу. Докторирао у САД. На Оксфорду, у Вашингтону и Паризу усавршавао знања из области међународних односа, безбедности ЕУ и политике југоисточне Европе. Уредник је и аутор текстова у бројним турским и светским листовима који се баве међународним односима. Коаутор је публикације „Обнављање партнерства: турско-амерички односи у новој ери”.