У Турској се у овом часу иза решетака налази 46 новинара. Неки од њих, под оптужницама које стоје на климавим доказима, чекају у казаматима и по неколико година а да још нису ни суђени ни осуђени.
То није све. Истрага се води против још 700 новинара, који су осумњичени да су се обављајући свој посао огрешили о важеће законе и параграфе, тврде у медијским удружењима.
„Слобода за новинаре”, под тим слоганом је покренута велика кампања чији је циљ да се скрене пажња домаће и иностране јавности на проблеме са којима се последњих година суочавају они који живе од пера и микрофона. Та акција је названа „Група-9”, пошто је иза ње стало девет водећих професионалних удружења у земљи.
„Ово је први пут у историји турског новинарства да су медијске организације заједнички дигле глас за заштиту слободе штампе. Слобода новинарства је једна од главних полуга демократије. Ми желимо демократску Турску и слободну штампу. Одлучили смо да учинимо све што је у нашој моћи да ослободимо наше колеге које су дуже време у притвору и тражимо од владе да разреши ову ситуацију”, каже Фераи Тинч, која је турски представник у Међународном институту за штампу (ИПИ).
Као најдрастичнији случајеви наводе се судбине двојице новинара – Тунџаја Озкана и Мустафе Балбаја, који већ три године чаме у затворима чекајући суђење. Они су осумњичени да су припадници националистичке групе „Ергенекон”, која је, наводно, ковала заверу за свргавање садашње владе. Сви досадашњи покушаји да се бране са слободе пали су у воду, иако су сумње против њих засноване на нејасним доказима, кажу у новинарским удружењима. Они су практично осуђени пре суђења, пре него што је доказана њихова кривица.
Проблем је тежак, али није од јуче. Турска је често на „црној листи” по прогонима новинара. На удару су најчешће они који су показали разумевање за „курдски проблем” и за тврдње Јермена да је извршен геноцид њихових предака. У последње време учестали су и прогони новинара који откривају детаље из приватног живота јавних личности. Због јавно изговорене речи, једног тренутка се по судовима повлачио и Орхан Памук. Судски поступак против њега је обустављен под притиском међународне јавности. Али, лако је њему: један је аутор „Снега” и „Музеја невиности“, то презиме је заштитни знак не само у Турској, него и у свету.
Неколико новинара у недавној прошлости је платило чак и главом за оно што су писали или јавно изговорили. Атентатор на Јована Павла Другог Мехмет Али Агџа пре тога је убио познатог новинара „Милијета” Абдија Ипекџија. Никад није откривено ко је и зашто изрекао и извршио смртну казну над Угуром Мумџуом, легендом дневника „Џумхуријет”, који је разнесен бомбом. Новинар листа „Евренсел“ Гогктепе Метин нађен је мртав после испитивања у полицијској станици. Последња жртва био је Хрант Динк, Јерменин, главни уредник листа „Агос” који излази у Истанбулу. Њему су неке мрачне силе пресудиле само зато што је писао да је извршен геноцид његовог народа пре сто година када се распадала Отоманска империја. Динка је у по бела дана, 19. јануара 2007. године, изрешетао један младић, иако је уредник „Агоса” месецима тражио заштиту пошто му је прећено смрћу. Полиција се оглушила о његове вапаје, тврде адвокати породице Динк. Зашто? Делиоци правде још нису успели да одговоре на то деликатно питање, иако судски процес траје већ две године. Поменуло се, не повратило се, кажу они који се боре за заштиту новинара.
Турски новинари, који су покренули ову акцију, имају подршку и ван граница своје земље: Федерације европских новинара и Медијске организације за Југоисточну Европу (СЕЕМО). „Ми апелујемо на турске званичнике да размотре овај захтев. Новинар, као и други грађани, имају право на фер суђење. Они не треба да се годинама повлаче по затворима без претходно утврђене кривице. Новинар никад не треба да буде ућуткиван због свог критичког писања”, каже директор Међународног института за штампу Алисон Бетел Мекензи.
Војислав Лалић