Kabul, 11. jula – Avion „Safi ervejza”, ne sasvim novi „boing 737-300” novog avganistanskog avio-prevoznika, na kabulski aerodrom je sletao kao u levak: u nekoliko spiralnih krugova, kako bi se spustio u dolinu u kojoj je avganistanska prestonica, dolinu okruženu visokim, sasvim golim, planinama.

Prethodni put sam na kabulski aerodrom sleteo pre više od 20 godina, u aprilu 1988, da bih izveštavao s vojne parade kojom je obeležavana desetogodišnjica „saur revolucije” koju su avganistanski komunisti, ubistvom Muhameda Dauda, pokrenuli da u zemlji započnu izgradnju socijalizma, ali su samo prizvali sovjetsku vojnu intervenciju i započeli građanski rat koji još traje. Pominjem tadašnje sletanje po neobičnom, ali u to vreme obaveznom detalju: spuštajući se, avion je ispuštao neke sjajne listiće da bi zavarao „stingere”, glavno oružje mudžahedina u borbi protiv Rusa i režima.

Na tadašnjoj paradi simbolično je započeto i povlačenje sovjetskih okupacionih snaga, koje je uredno završeno manje od godinu dana kasnije, u februaru 1989. Ali nije donelo očekivani mir ovoj nesrećnoj zemlji.

Kad se jutros avion spustio na aerodromsku pistu, prizor koji sam ugledao bio je umnogome i različit i sličan onom od pre dve decenije. Na stajankama je opet bilo više helikoptera nego aviona; oni su opet bili ruski, ali sada obojeni u belo i sa oznakama UN. Puno je i velikih privremenih hangara. Pored stare aerodromske zgrade, koju iz onog vremena pamtim po panoima s revolucionarnim parolama, podignuta je još jedna, slična po veličini i stilu (kasnije vidim da je donacija vlade Japana). Ali umesto revolucionarnih slogana – „dekor” su sada reklame za operatere mobilne telefonije.

Novi terminal kroz koji ulazimo u zemlju je jednostavan i uredan, propisno rashlađen, pošto je spoljna temperatura već u sedam ujutru preskočila 30 stepeni, uprkos tome što je Kabul na nadmorskoj visini od 1.800 metara. „Safi ervejz” (Safi je prezime glavnog vlasnika, jednog avganistanskog tajkuna) iz Dubaija je dovezao četrdesetak putnika, uglavnom Avganistanaca i našu međunarodnu, sedmočlanu novinarsku ekspediciju koju je organizovala američka misija pri NATO.

Ono što se primećuje na izlazu, to je predostrožnost: nijednoj od dve aerodromske zgrade ne može da se priđe automobilom. Jer automobili u ovoj zemlji, kao u Iraku ili Pakistanu, znaju da budu napunjeni i eksplozivom. Prepreke su prvo bodljikava žica, a potom betonski i čelični stubovi.

Na parkingu nas čeka blindirani kombi američke ambasade. Predočeno nam je da ćemo idućih šest dana, koliko ćemo boraviti ovde, biti privremeni „američki državljani”, što podrazumeva da će se na nama primenjivati iste bezbednosne procedure i pravila kao i za sve ostale Amerikance.

Prvu lekciju smo naučili već prilikom ukrcavanja u oklopno vozilo: mogli samo da uđemo samo ako prethodno na sebe stavimo i lični oklop, teški pancirni prsluk. Unutra su bili i šlemovi, ali nije traženo od nas da ih koristimo.

Odmah iza aerodromske kapije primetne su snage avganistanske policije s dugim cevima, na svakoj raskrsnici i duž puta. Put od aerodroma ka gradu – a grad počinje odmah posle aerodromske ograde – prilično je prometan. Ljudi idu svojim poslovima, nema na prvi pogled nijednog znaka da je zemlja u ratu. Razdragane devojčice, jednoobrazno obučene, s belim maramama preko glave, hitaju ka školi. Vidi se i poneka žena u čadoru, ali većina Avganistanki samo pokriva glavu. Otvorene su piljarnice s brdima lubenica ispred, sezona je u punom jeku. Jedan deo puta se proširuje, dodaje se nova traka...

Ulazimo u raskrsnicu s kružnim tokom na kojoj je u sredini impozantan spomenik Lavu od Pandžšira, Ahmed šahu Masudu, najvećem heroju iz pokreta otpora sovjetskoj okupaciji. Masud je početkom osamdesetih napustio studije inženjerstva i u svom rodnom području, u dolini Pandžšir, severno od Kabula, organizovao pokret otpora, koji je bio jedan od najefektivnijih. Sem toga, nije bio ni izdaleka radikalan kao druge mudžahedinske vođe, što objašnjava činjenicu da ga je 2001, pred kraj talibanskog režima, neposredno pred američku intervenciju, ubio atentator koga je poslala Al kaida.

Odmah posle ove raskrsnice, kombi prolazi kroz prvo jedan, pa drugi „ček point”, a zatim se kreće u slalom stilu između betonskih zapreka. Ulazimo u kabulsku „zelenu zonu” koja je, kažu nam, slična onoj bagdadskoj, samo što se tako ne zove. To je posebno utvrđen i obezbeđen deo Kabula u kome su dva najvažnija zdanja američka ambasada i predsednička palata.

Kad smo prošli kroz kapiju ambasade i iskrcali se, skinuli pancire, prvo smo na parkingu poređali prtljag i opremu, kompjutere i foto-aparate, u dva reda, i otvorili ih. Ubrzo je došao jedan marinac s vučjakom čiji je posao da naše torbe onjuši i potvrdi da u njima nema eksploziva.

Nije ga, naravno, bilo, ali procedura postoji da bi se poštovala. U unutrašnjost ambasade takođe se prolazi po proceduri koja je ista kao i erodromska: prtljag i sve što je u džepovima kroz skener, a mi kroz metalni detektor. Sve je, naravno, u redu.

Vodič nam je mlada narednikovica prve klase, kojoj je ovo valjda peta ili šesta novinarska tura ove godine. Odvodi nas u blok baraka pored glavne zgrade ambasade, pokazuje nam sobu sa šest vojničkih kreveta koja će nam zameniti hotel (i kojoj ćemo boraviti samo dve noći, prve i poslednje), kao i zajedničku prostoriju s priključkom na Internet. U obe prostorije su neprekidno uključeni erkondišni.

Na ulaznim vratima, unutra, zalepljeno je uputstvo za postupanje u slučaju raketnog napada. Ono u suštini, glasi: baciti se pod krevet dok ne prođe. A ako je napad zaista jak, sačekati prvi zastoj i zaklon potražiti u bunkeru ili tunelu. Tunel nismo videli, a za bunker su nam rekli da je „kod marinaca”, u susednoj zgradi. I upozorili nas da im na vrata zakucamo samo ako je zaista velika frka...