Споменик Лаву од Панџшира, Ахмед шаху Масуду Фото М. Мишић

Кабул, 11. јула – Авион „Сафи ервејза”, не сасвим нови „боинг 737-300” новог авганистанског авио-превозника, на кабулски аеродром је слетао као у левак: у неколико спиралних кругова, како би се спустио у долину у којој је авганистанска престоница, долину окружену високим, сасвим голим, планинама.

Претходни пут сам на кабулски аеродром слетео пре више од 20 година, у априлу 1988, да бих извештавао с војне параде којом је обележавана десетогодишњица „саур револуције” коју су авганистански комунисти, убиством Мухамеда Дауда, покренули да у земљи започну изградњу социјализма, али су само призвали совјетску војну интервенцију и започели грађански рат који још траје. Помињем тадашње слетање по необичном, али у то време обавезном детаљу: спуштајући се, авион је испуштао неке сјајне листиће да би заварао „стингере”, главно оружје муџахедина у борби против Руса и режима.

На тадашњој паради симболично је започето и повлачење совјетских окупационих снага, које је уредно завршено мање од годину дана касније, у фебруару 1989. Али није донело очекивани мир овој несрећној земљи.

Кад се јутрос авион спустио на аеродромску писту, призор који сам угледао био је умногоме и различит и сличан оном од пре две деценије. На стајанкама је опет било више хеликоптера него авиона; они су опет били руски, али сада обојени у бело и са ознакама УН. Пуно је и великих привремених хангара. Поред старе аеродромске зграде, коју из оног времена памтим по паноима с револуционарним паролама, подигнута је још једна, слична по величини и стилу (касније видим да је донација владе Јапана). Али уместо револуционарних слогана – „декор” су сада рекламе за оператере мобилне телефоније.

Нови терминал кроз који улазимо у земљу је једноставан и уредан, прописно расхлађен, пошто је спољна температура већ у седам ујутру прескочила 30 степени, упркос томе што је Кабул на надморској висини од 1.800 метара. „Сафи ервејз” (Сафи је презиме главног власника, једног авганистанског тајкуна) из Дубаија је довезао четрдесетак путника, углавном Авганистанаца и нашу међународну, седмочлану новинарску експедицију коју је организовала америчка мисија при НАТО.

Оно што се примећује на излазу, то је предострожност: ниједној од две аеродромске зграде не може да се приђе аутомобилом. Јер аутомобили у овој земљи, као у Ираку или Пакистану, знају да буду напуњени и експлозивом. Препреке су прво бодљикава жица, а потом бетонски и челични стубови.

На паркингу нас чека блиндирани комби америчке амбасаде. Предочено нам је да ћемо идућих шест дана, колико ћемо боравити овде, бити привремени „амерички држављани”, што подразумева да ће се на нама примењивати исте безбедносне процедуре и правила као и за све остале Американце.

Прву лекцију смо научили већ приликом укрцавања у оклопно возило: могли само да уђемо само ако претходно на себе ставимо и лични оклоп, тешки панцирни прслук. Унутра су били и шлемови, али није тражено од нас да их користимо.

Одмах иза аеродромске капије приметне су снаге авганистанске полиције с дугим цевима, на свакој раскрсници и дуж пута. Пут од аеродрома ка граду – а град почиње одмах после аеродромске ограде – прилично је прометан. Људи иду својим пословима, нема на први поглед ниједног знака да је земља у рату. Раздрагане девојчице, једнообразно обучене, с белим марамама преко главе, хитају ка школи. Види се и понека жена у чадору, али већина Авганистанки само покрива главу. Отворене су пиљарнице с брдима лубеница испред, сезона је у пуном јеку. Један део пута се проширује, додаје се нова трака...

Улазимо у раскрсницу с кружним током на којој је у средини импозантан споменик Лаву од Панџшира, Ахмед шаху Масуду, највећем хероју из покрета отпора совјетској окупацији. Масуд је почетком осамдесетих напустио студије инжењерства и у свом родном подручју, у долини Панџшир, северно од Кабула, организовао покрет отпора, који је био један од најефективнијих. Сем тога, није био ни издалека радикалан као друге муџахединске вође, што објашњава чињеницу да га је 2001, пред крај талибанског режима, непосредно пред америчку интервенцију, убио атентатор кога је послала Ал каида.

Одмах после ове раскрснице, комби пролази кроз прво један, па други „чек поинт”, а затим се креће у слалом стилу између бетонских запрека. Улазимо у кабулску „зелену зону” која је, кажу нам, слична оној багдадској, само што се тако не зове. То је посебно утврђен и обезбеђен део Кабула у коме су два најважнија здања америчка амбасада и председничка палата.

Кад смо прошли кроз капију амбасаде и искрцали се, скинули панцире, прво смо на паркингу поређали пртљаг и опрему, компјутере и фото-апарате, у два реда, и отворили их. Убрзо је дошао један маринац с вучјаком чији је посао да наше торбе оњуши и потврди да у њима нема експлозива.

Није га, наравно, било, али процедура постоји да би се поштовала. У унутрашњост амбасаде такође се пролази по процедури која је иста као и еродромска: пртљаг и све што је у џеповима кроз скенер, а ми кроз метални детектор. Све је, наравно, у реду.

Водич нам је млада наредниковица прве класе, којој је ово ваљда пета или шеста новинарска тура ове године. Одводи нас у блок барака поред главне зграде амбасаде, показује нам собу са шест војничких кревета која ће нам заменити хотел (и којој ћемо боравити само две ноћи, прве и последње), као и заједничку просторију с прикључком на Интернет. У обе просторије су непрекидно укључени еркондишни.

На улазним вратима, унутра, залепљено је упутство за поступање у случају ракетног напада. Оно у суштини, гласи: бацити се под кревет док не прође. А ако је напад заиста јак, сачекати први застој и заклон потражити у бункеру или тунелу. Тунел нисмо видели, а за бункер су нам рекли да је „код маринаца”, у суседној згради. И упозорили нас да им на врата закуцамо само ако је заиста велика фрка...