Dobro zdravlje i dug život stanovništva u bogatom delu sveta su, suprotno opštem uverenju, veliki društveni problem koji odmah treba rešavati. Ovo je makar ocena ekonomista koji upozoravaju da je broj penzionera u razvijenim državama sve veći, a broj onih koji ih izdržavaju sve manji.

Na dugovečnu populaciju penzionera koji su pali na teret budžeta, mladih i zaposlenih, odvaja se sedam odsto bruto društvenog proizvoda u naprednim delovima planete. Do 2050. trošiće se duplo više, tvrdi magazin „Ekonomist” i upozorava da ovaj teret postaje neizdrživ.

Kada je kancelar Oto fon Bizmark uvodio socijalni program za starije od 70 godina u Pruskoj, prosečan Nemac je živeo oko 45 godina. Kada je premijer Lojd Džordž odredio pet šilinga nedeljno za siromašne građane starije od 70 godina, starost Engleza u proseku je bila 50 godina.

Prve penzije su bile, podseća „Ekonomist”, samo kratka pomoć retkima koji bi poživeli duže nego što je država očekivala.

Današnja Evropa je nasledila socijalne programe, ali ne i isti životni vek stanovništva, pa svi koji su nekada bili zaposleni primaju penzije sve dok žive, a žive sve duže, primećuju ekonomisti. U najrazvijenijim evropskim zemljama ljudi primaju penzije i po 25 godina.

Na svaku osobu stariju od 65 godina sredinom prošlog veka dolazilo je sedam osoba starosti od 20 do 64 godine. Danas je odnos četiri prema jedan, a do 2050. biće dva prema jedan, pokazalo je istraživanje u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

Dvadeset odsto populacije razvijenih zemalja već je starije od 60 godina i za pola veka ovaj broj će porasti na 30 odsto, pišu u istraživanju „Starenje stanovništva i ekonomski rast” Dejvid Blum, Dejvid Kaning i Ginter Fink.

Ovo zaokuplja pažnju ekonomista više nego svetska ekonomska kriza, posebno zbog toga što se recesiji nazire kraj, ali ne i niskoj stopi nataliteta, koja u zapadnim zemljama iznosi 1,6. SAD će, tvrde ekonomisti, najlakše finansirati svoju populaciju starih, jer se broj radno sposobnog stanovništva obnavlja zahvaljujući većem natalitetu i neprestanom prilivu imigranata. Najviše „stare” Italija, Španija i Nemačka, dok se nešto više dece rađa u Skandinaviji, Velikoj Britaniji i Francuskoj.

Ova društva će postati „stara” i odlikovaće ih spor rast ekonomije, manja proizvodnja, povećana javna potrošnja i nedostatak radne snage.

Šta je rešenje? „Ekonomist” tvrdi da, pošto ljudi sada duže žive, moraju duže i da rade. Zaposleni bi mogli da se odmaraju tek kada napune 70 godina. Ili da se vrate u predbizmarkovsku eru u kojoj bi se ljudski i radni vek istovremeno završavali.

Ksenofobične i nacije koje ne žele povećan broj stranaca na svojoj teritoriji posebno bi morale da se zamisle. Ukoliko se stanovništvo ne obnavlja i nema doseljavanja radno sposobnih imigranata, ko će izdržavati stare i dugovečne zapadnjake? Oni sami, poručuju ekonomisti. Japanci već poznaju takav život. Rade i kada napune 70 godina. Kompanija „Hitači” tako zapošljava svoje penzionisane radnike na nešto jednostavnijim i manje plaćenim poslovima.

Amerikanci, Britanci i Italijani rado bi pristali da rade duže za veće penzije, pokazuje istraživanje „Fajnenšel tajmsa”. Anketirani Nemci nisu bili oduševljeni predlogom. Politički analitičari skreću pažnju da će se i mnoge druge nacije protiviti. Vlade će se libiti da produže radni vek jer bi to bilo politički nepopularno među starijim građanima koji su najredovniji glasači.

Ali, ohrabreni su liberalni ekonomisti, svetska ekonomska kriza ide na ruku promenama i odlična je prilika vladama da objave nužni kraj države blagostanja.