Американци, Британци и Италијани радо би пристали да раде дуже за веће пензије

Добро здравље и дуг живот становништва у богатом делу света су, супротно општем уверењу, велики друштвени проблем који одмах треба решавати. Ово је макар оцена економиста који упозоравају да је број пензионера у развијеним државама све већи, а број оних који их издржавају све мањи.

На дуговечну популацију пензионера који су пали на терет буџета, младих и запослених, одваја се седам одсто бруто друштвеног производа у напредним деловима планете. До 2050. трошиће се дупло више, тврди магазин „Економист” и упозорава да овај терет постаје неиздржив.

Када је канцелар Ото фон Бизмарк уводио социјални програм за старије од 70 година у Пруској, просечан Немац је живео око 45 година. Када је премијер Лојд Џорџ одредио пет шилинга недељно за сиромашне грађане старије од 70 година, старост Енглеза у просеку је била 50 година.

Прве пензије су биле, подсећа „Економист”, само кратка помоћ реткима који би поживели дуже него што је држава очекивала.

Данашња Европа је наследила социјалне програме, али не и исти животни век становништва, па сви који су некада били запослени примају пензије све док живе, а живе све дуже, примећују економисти. У најразвијенијим европским земљама људи примају пензије и по 25 година.

На сваку особу старију од 65 година средином прошлог века долазило је седам особа старости од 20 до 64 године. Данас је однос четири према један, а до 2050. биће два према један, показало је истраживање у земљама Организације за економску сарадњу и развој.

Двадесет одсто популације развијених земаља већ је старије од 60 година и за пола века овај број ће порасти на 30 одсто, пишу у истраживању „Старење становништва и економски раст” Дејвид Блум, Дејвид Канинг и Гинтер Финк.

Ово заокупља пажњу економиста више него светска економска криза, посебно због тога што се рецесији назире крај, али не и ниској стопи наталитета, која у западним земљама износи 1,6. САД ће, тврде економисти, најлакше финансирати своју популацију старих, јер се број радно способног становништва обнавља захваљујући већем наталитету и непрестаном приливу имиграната. Највише „старе” Италија, Шпанија и Немачка, док се нешто више деце рађа у Скандинавији, Великој Британији и Француској.

Ова друштва ће постати „стара” и одликоваће их спор раст економије, мања производња, повећана јавна потрошња и недостатак радне снаге.

Шта је решење? „Економист” тврди да, пошто људи сада дуже живе, морају дуже и да раде. Запослени би могли да се одмарају тек када напуне 70 година. Или да се врате у предбизмарковску еру у којој би се људски и радни век истовремено завршавали.

Ксенофобичне и нације које не желе повећан број странаца на својој територији посебно би морале да се замисле. Уколико се становништво не обнавља и нема досељавања радно способних имиграната, ко ће издржавати старе и дуговечне западњаке? Они сами, поручују економисти. Јапанци већ познају такав живот. Раде и када напуне 70 година. Компанија „Хитачи” тако запошљава своје пензионисане раднике на нешто једноставнијим и мање плаћеним пословима.

Американци, Британци и Италијани радо би пристали да раде дуже за веће пензије, показује истраживање „Фајненшел тајмса”. Анкетирани Немци нису били одушевљени предлогом. Политички аналитичари скрећу пажњу да ће се и многе друге нације противити. Владе ће се либити да продуже радни век јер би то било политички непопуларно међу старијим грађанима који су најредовнији гласачи.

Али, охрабрени су либерални економисти, светска економска криза иде на руку променама и одлична је прилика владама да објаве нужни крај државе благостања.