Статистика казује да ће Руси за новогодишње и божићне празнике попити око 800 милиона флаша пива, 100 милиона флаша шампањца, 80 милиона флаша вина. На све то треба додати око 250 милиона флаша вотке, оних полулитарских (од чега најмање 100 милиона флаша нелегалне производње), 10 милиона флаша коњака (јевтиног)... При томе треба имати у виду да у данашњој Русији живи нешто мање од 142 милиона становника.

Не чуди стога то што је председник Дмитриј Медведев током прошле године покренуо опсежну кампању против конзумирања алкохола. Он је проблем алкохолизма отворено назвао „националном бруком“ и најавио одлучност да до 2012. смањи употребу алкохолних напитака за најмање једну четвртину. У то име, за почетак, одредио је и најнижу цену полулитарске флаше вотке – 89 рубаља (око 200 динара).

Многи руски политичари су председникову одлуку оценили као – „храбру“. Посебно имајући у виду покушај последњег совјетског шефа државе Михаила Горбачова који је сличним потезом, пре 24 године, на себе навукао одијум незадовољства обичних грађана. Али то су била друга времена, СССР је већ био на ивици распада, а права беда је тек куцала на руска врата.

Проблем Руса није само прекомерна употреба алкохола. Много веће невоље проузрокује то што је скоро половина пића (углавном вотке) које попију из „домаће радиности”, или производ без контроле, када државне дестилерије заврше са званичним радним временом. Такво пиће далеко је лошијег квалитета од званичног, а неретко и опасно по живот, али је зато и двоструко јевтиније. Званична статистика показује да просечан Рус годишње попије чак 14,5 литара алкохола. Незваничне статистике тај број удвостручују. Нису ретки случајеви да се конзумира и чисти алкохол, онај апотекарски, или парфем. Довољно је обогатити га са мало лимуновог сока и спреман је за конзумирање. Па ко преживи, или не ослепи...

Истини за вољу, Руси знају да пију. Та „техника“ овековечена је, између осталог, у изванредном филму „Сибирски берберин“ Никите Михалкова. Пићу се, једноставно, и не дозволи да се разлије по устима. Сипа се директно у грло, а потом испусти дуг дах, да алкохолна испарења што пре нестану. Ово, наравно, даје резултата, али само до одређене мере. Када се та мера пређе, настају невоље.

Јевгениј Брјун, главни руски стручњак за алкохолизам и болести зависности, недавно је на конференцији за новинаре навео три карактеристичне групе уживалаца жестоких и других пића. Прва група, у коју спада око два процента становништва, тешки су овисници. О њима се брину лекари и социјалне установе. Друга група, око 70 процената, „савршено су нормални, здрави, психички одговорни људи, коју алкохол конзумирају умерено“. У трећој категорији, која покрива између 20 и 30 одсто насељења, налазе се они који пију „неумерено и – опасно“. Тај део становништва највише злоупотребљава алкохол, а економски и социјални губици повезани су управо са поменутом групом. Они су лоши радници, изостају са посла, имају проблема у породици... Управо на ову категорију неопходно је вршити друштвени притисак како би им се помогло да се извуку из пропасти у коју срљају.

Тако гледано, питање је да ли ће најнижа цена вотке коју је одредила држава бити довољно дестимулативна за оне који воле да потегну из флаше. Лекари кажу да су мали кораци ефикаснији од наглих преокрета. Са друге стране, свако повећање цене алкохола у продавницама само је повећавало потражњу за илегалним производима. А у Русији од алкохола годишње умре око 35.000 људи.