Од нашег дописника
Париз, 16. септембра – Директор „Франс телекома” Дидије Ломбар назвао је то „модом самоубистава”, због чега се потом неспретно извињавао тврдећи да је погрешно употребио енглеску реч.

Реч је о 23 самоубиства у његовом предузећу у последњих осамнаест месеци која су уздрмала француску јавност. Последње у низу догодило се прошле недеље, када се тридесетдвогодишња службеница бацила кроз прозор париског седишта овог водећег француског предузећа за телекомуникације, чији је једини акционар држава. Техничар „Франс телекома”, који је неколико дана пре тога забо себи нож у стомак за време састанка, преживео је и данас сведочи да је овај гест унапред осмислио и припремио како би скренуо пажњу на услове рада.

„То сам урадио у тренутку када су ми прецизирали да више нисам низашта”, изјавио је овај четрдесетдеветогодишњак француским медијима по изласку из болнице. Он је објаснио да му је шеф претходног дана саопштио да више није квалификован за посао који је до тада обављао и да ће бити пребачен на друго радно место.

„Данас више немам будућност, моје физичко здравље је нарушено, као и психичко, али не жалим ни због чега”, рекао је скрхано.

Сведочанства о психичком притиску коме су изложени запослени у „Франс телекому” не престају да се нижу у штампи.

Ова ситуација је, међутим, само кулминација проблема који прате предузеће још од краја деведесетих година, када је започет широк план реструктурисања са циљем да се одговори на све већу конкуренцију и уђе у трку за монопол на светском тржишту, на коме „Франс телеком” данас има 174 милиона клијената. Култ тренутних резултата се увукао у ово предузеће са 80 одсто државних службеника који су се тешко прилагодили новим захтевима менаџмента, које је понекад ишло дотле да од њих тражи да оправдају дужи одлазак у тоалет.

„Франс телеком” је први јавни сервис у Француској који је склизнуо у приватизацију. Почетком 2000. године талас самоубистава је запљуснуо још једно јавно предузеће које се упутило у овом правцу – електродистрибуцију (ЕДФ).

Саговорник „Политике”, инжењер у „Франс телекому” који је желео да остане анониман, објашњава узроке оваквог стања.

„Многи нису могли да прате промену логике пословања која је уследила, са појавом конкуренције и технолошком еволуцијом. ’Франс телеком’ је требало да почне да функционише као приватно предузеће, коме је основни циљ рентабилност. У њему се, међутим, одржала култура предузећа са великим бројем државних службеника и јаким синдикатима, далеко од приватног бизниса, у коме власници одлучују, а запослени следе као један човек”, објашњава наш саговорник и додаје да се убрзо поставио проблем великог броја запослених пошто се предузеће нашло у великим финансијским дуговима између 2000. и 2002. године.

„У таквим условима дирекција је почела агресивно да намеће своју политику”, констатује овај високи службеник који ради на пројектима технолошког развоја.

Ситуација се додатно погоршала у последњих пет година, од када траје коренита реорганизација службе, која се манифестује у сталној промени људи и мисија које су им поверене.

За нашег саговорника суштина проблема је у „катастрофалном” начину на који се управља предузећем. „Стална реорганизација доводи до тога да људи не разумеју у ком правцу иде предузеће. Планови дирекције нису кохерентни, нису у складу са општом визијом и плановима који су прављени две године пре тога”, објашњава.

„Фрустрација је утолико већа што се на свака три до шест месеци намеће смањење буџета од 10 до 30 одсто, а са друге стране се у јавност излази са подацима о изузетним резултатима и великој заради, па запосленима није јасно зашто се предузимају тако драконске мере. Овим подацима се манипулише и они не одражавају право стање, већ служе само да би се подигле акције на берзи”, каже овај стручњак одбацујући могућност да је економска криза утицала на стање у предузећу које нарочито добро послује са марком „Оранж”.

Као и његове колеге, наш саговорник сведочи о последицама које ова „култура” лажних резултата има на запослене.

„Нисам дошао до тога да се убодем ножем у стомак, али је изузетно демотивишуће што ми свака четири месеца обећавају да ћу добити буџет за пројекте, а потом се ништа не дешава. Ефикасност мог рада је равна нули. То је горе од стагнације.”

Коментаришући серију самоубистава, овај инжињер каже да није у питању то што је несрећним службеницима саопштено да морају да промене радно место, већ што су понашање менаџмента доживели као забијање ножа у леђа, након година које су провели служећи предузећу.

„Менаџмент их апсолутно није узео у обзир”, закључује саговорник „Политике”.