После недавних председничких избора, Украјини предстоји и „проветравање” Врховне раде (парламента). Наиме, како је јуче обзнанио Владимир Литвин, председавајући највишег законодавног органа у украјинској држави, већинска коалиција која је до сада функционисала више – не постоји.

„Наши партнери из блока Наша Украјина – Народна самоодбрана (НУ–НС) иступили су, на жалост, из коалиције и тиме прекинули њено постојање и рад”, изјавио је председавајући парламента.

Како подсећају украјински медији, коалиција демократских снага формирана је у децембру 2008, а сачињавали су је – Блок Јулије Тимошенко, НУ–НС и Блок Литвина. У складу са уставним овлашћењима, председавајући Врховне раде је дао десетодневни рок владајућој коалицији да потписима депутата потврди постојање већине од најмање 226 парламентараца. До јуче ту потврду није добио. Преостало му је само да објави да коалиција више не постоји.

Блок Јулије Тимошенко и НУ–НС (чији лидер је бивши украјински председник Виктор Јушченко) одмах су дигли глас против овакве одлуке Литвина, али украјински аналитичари истичу чињеницу да је, у стварности, већинска коалиција одавно „зарибала”. Током прошле године, на пример, није успела да изгласа ниједно решење. Поред тога, неки чланови коалиције директно су помогли опозиционој Партији региона, коју предводи новоизабрани шеф државе Виктор Јанукович, да се владин предлог буџета за ову годину врати на дораду.

Распадом владајуће коалиције шефу државе је омогућено да распусти парламент и распише нове, ванредне изборе. Наравно, пре тога следи покушај стварања нове већинске коалиције, а ако и то не да резултат, избори су неизбежни. Како преноси агенција „Њузру” постоје два решења: или ће се створити нова коалиција, овај пут око Партије региона, што заговара и Јанукович, или се иде пред бираче.

У случају другог решења проблем је у томе што је парламент недавно за јесен одложио одржавање редовних локалних избора и то са образложењем да за тако нешто нема пара. Како би се финансирали евентуални ванредни парламентарни, остаје сасвим нејасно.

Јасно је, међутим, да ће поједине парламентарне коалиције и партије морати да мењају политичку страну. Срећом, а ако се има у виду чињеница да је одавно прошло време када су се странке разликовале по идеолошком концептима, промена партнера и не би требало да буде ништа више од класичне трговине, па ко боље прође. У том смислу помиње се могућност да се НУ–НС приклони Партији региона а да Јушченко заузврат добије место председника парламента.

Колико је оваква комбинација и реална показаће се врло брзо. У сваком случају, ни то не би било довољно Јануковичу да преузме контролу над парламентом. За то су му потребни и депутати које предводи Литвин, садашњи први човек Врховне раде. Да ли је поменути вољан да да подршку Јануковичу, и истовремено своје место уступи Јушченку, велико је питање.

Уз то, Украјини предстоји и промена владе. Тимошенковој је одмах по окончању председничких избора поручено да се одрекне премијерске фотеље. У медијима су се већ појавила имена њених наследника, међу којима је и Сергеј Тигипко, човек који је успео да се наметне као трећа по снази личност украјинске политичке сцене. Не треба на крају искључити и „савете” Јануковичу из иностранства, било из Брисела, било из Москве. У том смислу, председник ће сигурно добро ослушнути сигнале из штабова најважнијих економских партнера са истока и запада. Јер, ако мисли земљу да извлачи из катастрофе у коју ју је гурнуо његов претходник помоћ са стране биће му и те како потребна.

С. Самарџија