Ukrajina je u nedelju odabrala novog predsednika – Viktora Janukoviča. Biće to četvrti šef bivše sovjetske republike od vremena sticanja nezavisnosti, s početka devedesetih godina prošlog veka. Prema, još nezvaničnim, rezultatima koje je objavila Centralna izborna komisija, Janukovič je glavnu protivnicu Juliju Timošenko pretekao „za prsa”. Tesan rezultat bio je očekivan, uprkos Janukovičevoj prednosti iz prvog kruga koja je iznosila dobrih desetak procenata.

Izbori se, dakle, mogu smatrati okončanima, preostaje da se vidi kakvu će politiku voditi novi predsednik i kako će se nositi sa opozicijom koja je, kako se vidi i iz rezultata, izuzetno jaka. Nešto od Janukovičevih stavova moglo je da se čita iz nedavnog intervjua španskom listu „El Pais”: „Za nas, članstvo u Evropskoj uniji, za sada, nije perspektiva”, istakao je Janukovič. „Mi smo toga svesni i zato nam je glavni zadatak da radimo na modernizaciji zemlje, vodeći se pri tome evropskim socijalnim, ekonomskim i tehnološkim kriterijumima”.

Janukovič se u intervjuu založio i za konkretno rešavanje najdelikatnijeg problema koji povezuje Ukrajinu, Rusiju i EU, a to je proizvodnja i transport gasa. „Neophodno je stvoriti konzorcijum u kojem bi učestvovale sve tri strane. Time bi se objedinili Rusija kao isporučilac, Ukrajina kao tranzitna zemlja i EU kao potrošač”, naglasio je naslednik Viktora Juščenka.

Ono u šta niko ne sumnja jeste da će odnosi Ukrajine sa Rusijom pod novim predsednikom dobiti sasvim drugačiji sadržaj od onog kojeg je promovisao, još uvek aktuelni, predsednik Juščenko. Ovo posebno postaje aktuelno u trenutku kada je Moskva sa svojom novom vojnom doktrinom jasno stavila do znanja da NATO ne smatra baš prijateljskom organizacijom, i da će odgovoriti na eventualno dalje širenje Alijanse na istok u tom smislu i na – Ukrajinu. Mnogo šta se po tom pitanju suštinski u samoj Ukrajini neće promeniti, pošto su vrata zapadnog vojnog saveza za Kijev već izvesno vreme čvrsto zamandaljena. Ipak, ne treba smetnuti s uma da NATO aktivno deluje i po političkim i ekonomskim frontovima, kao i da pritisci na Janukoviča sa te strane sigurno neće izostati.

Upravo stoga, interesantno je kakva će biti dalja sudbina poraženih – lidera nekadašnje „narandžaste revolucije” Julije Timošenko i Viktora Juščenka.

Ne treba ni sumnjati da će Timošenkova biti opasan takmac Janukoviču kao lider opozicije. Sama činjenica da je izbore izgubila „za dlaku” obavezuje je da nastavi bitku i da se nada da će u sledećem pokušaju, pa makar i za pet godina, imati više sreće. Ona je zemlju vodila u proteklim godinama kao premijer i sigurno će tako stečena iskustva iskoristiti u svom opozicionom delovanju. Ne treba zaboraviti i činjenicu da je u nekoliko navrata Timošenkova „izglađivala” nesporazume sa Moskvom koje je svojevoljno inicirao Juščenko. Njen ugled, u zemlji i van nje, porazom na izborima ni najmanje nije narušen. Naprotiv.

S druge strane, za Viktora Juščenka priča kao da je gotova. Posle svih prilika koje je tokom svoje vladavine propustio (mogućnost približavanja Ukrajine EU i NATO) i (veštačkog) pogoršanja odnosa sa tradicionalnim saveznikom Rusijom, kao i nabujalom korupcijom, on teško da može da povrati poverenje građana koje je imao kada je 23. januara 2005. došao na predsedničku funkciju. Ako se uz to zna da je upravo on bio oslonac Zapada u Ukrajini, promena koja je učinjena u nedelju dobija dodatno na značaju.

Ukrajina je u teškoj ekonomskoj situaciji, težoj od velike većine postsovjetskih republika. Mada su demokratske institucije u zemlji, uglavnom, izgrađene i relativno stabilno deluju, to običnom svetu manje znači od činjenice da životni standard još uvek značajno zaostaje za željenim. Pomoć međunarodne zajednice, a posebno Međunarodnog monetarnog fonda, zapela je kada je to bilo najvažnije. Bez te pomoći Ukrajinu ne čekaju blistavi dani. Da li Rusija i u tom pogledu može da uskoči u igru, nije baš sasvim izvesno.

Kako god bilo, Janukoviča ne čeka nimalo lak posao. Mora da ispravi sve ono što je, po mišljenju građana, propustio da ispravi njegov prethodnik. Ukoliko u tome ne uspe, mogao bi lako da doživi sudbinu Juščenka. A Julija Timošenko već i samim prelaskom u opoziciju šefu države, za sebe preuzima adute koje je do sada držao Janukovič. A ona je mnogo žešći borac od odlazećeg šefa države.