Украјина је у недељу одабрала новог председника – Виктора Јануковича. Биће то четврти шеф бивше совјетске републике од времена стицања независности, с почетка деведесетих година прошлог века. Према, још незваничним, резултатима које је објавила Централна изборна комисија, Јанукович је главну противницу Јулију Тимошенко претекао „за прса”. Тесан резултат био је очекиван, упркос Јануковичевој предности из првог круга која је износила добрих десетак процената.

Избори се, дакле, могу сматрати окончанима, преостаје да се види какву ће политику водити нови председник и како ће се носити са опозицијом која је, како се види и из резултата, изузетно јака. Нешто од Јануковичевих ставова могло је да се чита из недавног интервјуа шпанском листу „Ел Паис”: „За нас, чланство у Европској унији, за сада, није перспектива”, истакао је Јанукович. „Ми смо тога свесни и зато нам је главни задатак да радимо на модернизацији земље, водећи се при томе европским социјалним, економским и технолошким критеријумима”.

Јанукович се у интервјуу заложио и за конкретно решавање најделикатнијег проблема који повезује Украјину, Русију и ЕУ, а то је производња и транспорт гаса. „Неопходно је створити конзорцијум у којем би учествовале све три стране. Тиме би се објединили Русија као испоручилац, Украјина као транзитна земља и ЕУ као потрошач”, нагласио је наследник Виктора Јушченка.

Оно у шта нико не сумња јесте да ће односи Украјине са Русијом под новим председником добити сасвим другачији садржај од оног којег је промовисао, још увек актуелни, председник Јушченко. Ово посебно постаје актуелно у тренутку када је Москва са својом новом војном доктрином јасно ставила до знања да НАТО не сматра баш пријатељском организацијом, и да ће одговорити на евентуално даље ширење Алијансе на исток у том смислу и на – Украјину. Много шта се по том питању суштински у самој Украјини неће променити, пошто су врата западног војног савеза за Кијев већ извесно време чврсто замандаљена. Ипак, не треба сметнути с ума да НАТО активно делује и по политичким и економским фронтовима, као и да притисци на Јануковича са те стране сигурно неће изостати.

Управо стога, интересантно је каква ће бити даља судбина поражених – лидера некадашње „наранџасте револуције” Јулије Тимошенко и Виктора Јушченка.

Не треба ни сумњати да ће Тимошенкова бити опасан такмац Јануковичу као лидер опозиције. Сама чињеница да је изборе изгубила „за длаку” обавезује је да настави битку и да се нада да ће у следећем покушају, па макар и за пет година, имати више среће. Она је земљу водила у протеклим годинама као премијер и сигурно ће тако стечена искуства искористити у свом опозиционом деловању. Не треба заборавити и чињеницу да је у неколико наврата Тимошенкова „изглађивала” неспоразуме са Москвом које је својевољно иницирао Јушченко. Њен углед, у земљи и ван ње, поразом на изборима ни најмање није нарушен. Напротив.

С друге стране, за Виктора Јушченка прича као да је готова. После свих прилика које је током своје владавине пропустио (могућност приближавања Украјине ЕУ и НАТО) и (вештачког) погоршања односа са традиционалним савезником Русијом, као и набујалом корупцијом, он тешко да може да поврати поверење грађана које је имао када је 23. јануара 2005. дошао на председничку функцију. Ако се уз то зна да је управо он био ослонац Запада у Украјини, промена која је учињена у недељу добија додатно на значају.

Украјина је у тешкој економској ситуацији, тежој од велике већине постсовјетских република. Мада су демократске институције у земљи, углавном, изграђене и релативно стабилно делују, то обичном свету мање значи од чињенице да животни стандард још увек значајно заостаје за жељеним. Помоћ међународне заједнице, а посебно Међународног монетарног фонда, запела је када је то било најважније. Без те помоћи Украјину не чекају блистави дани. Да ли Русија и у том погледу може да ускочи у игру, није баш сасвим извесно.

Како год било, Јануковича не чека нимало лак посао. Мора да исправи све оно што је, по мишљењу грађана, пропустио да исправи његов претходник. Уколико у томе не успе, могао би лако да доживи судбину Јушченка. А Јулија Тимошенко већ и самим преласком у опозицију шефу државе, за себе преузима адуте које је до сада држао Јанукович. А она је много жешћи борац од одлазећег шефа државе.