Украјински председник Виктор Јанукович спреман је да спољнополитичку будућност земље веже за источног суседа – Русију. После сусрета са руским колегом Дмитријем Медведевом у оквиру Другог руско-украјинског међурегионалног форума одржаног јуче у Доњецку, Јанукович је јасно ставио до знања да му јачање сарадње са Москвом у овом тренутку представља приоритет.

У формирању оваквог става важну улогу је свакако одиграо и повољан исход разговора премијера две земље – Николаја Азарова и Владимира Путина – о решавању проблема у вези са испорукама и транспортом руског гаса. Кијевски медији, који су извештавали са овог сусрета, посебан нагласак су ставили на информацију да су у Москви, зарад решавања несугласица које су протеклих месеци оптерећивале односе две државе, спремни да снизе цену енергента који Украјина преузима за сопствене потребе.

Поменимо, такође, да су у уторак увече, у Санкт Петербургу, председници влада Русије, Украјине и још шест бивших совјетских република чланица Заједнице независних држава потписали споразум о формирању Зоне слободне трговине (ЗСТ). Значај овог уговора најбоље се види из податка да је размена у оквиру зоне од почетка године, а управо захваљујући укидању царинских баријера, порасла за 48 процената и премашила је 138 милијарди долара.

Све поменуто намеће питање: колико је Европска унија (ЕУ), погрешном тактиком коју је до сада примењивала када је реч о укључивању Украјине у своје редове, исказала – недопустиву инертност. Наиме, још од времена „наранџасте револуције“ (2004–2005). Брисел је своју политику према овој бившој совјетској републици везао искључиво за подршку Виктору Јушченку и Јулији Тимошенко.

У првом тренутку успех је изгледао потпун: Јушченко је изабран за шефа државе, а Тимошенкова за премијера. Међутим, како се показало много пута до сада, потез вођен емоцијама, а не прагматичношћу – ипак је лош потез. Јушченко је на месту председника опстао само један мандат и већ на следећим изборима потучен је од старог противника – Јануковича. Он тренутно не представља јаку политичку фигуру.

Истовремено, његова десна рука – Тимошенкова – пре неки дан је чак допала и робије – осуђена је на седам година, што се показало као много судбоноснији догађај. Десило се, наиме, оно што су многи стручњаци на Западу и предвиђали: одлука ЕУ да, због пресуде Тимошенковој, замрзне сарадњу са Украјином није Јануковичу оставила много места за избор. Он се окренуо природном савезнику – Москви.

На могућност оваквог развоја догађаја у неколико наврата је указивао и заменик украјинског премијера Сергеј Тигипко најавом зближавања са државама чланицама ЗСТ, уколико ЕУ блокира потписивање договора о асоцијацији са Украјином.

Све поменуто не значи да у Кијеву одустају од уласка у Европску унију. Напротив. Али вођени досадашњим искуством (својим и туђим), знају да им осим тржишта које броји скоро 50 милиона душа на том путу требају и неки други адути. Окретање ка Москви могао би бити један од таквих.

Са друге стране, погодности које им пружа сарадња у оквиру ЗСТ видљиве су одмах. И то у тренутку када ниједној економији у Европи баш не цветају руже.