Građanski rat koji već osamnaest meseci trese Siriju sve više je predmet analiza stručnjaka, novinara i obaveštajaca, koji ističu da je na delu i svojevrsni rat obaveštajnih i diplomatskih krugova Irana, koji podržava režim Bašara al Asada, i konkurentskih krugova iz Saudijske Arabije koje uz podršku SAD žele promene u tom delu Bliskog istoka.

U moru objašnjenja kako je došlo do sirijskog sukoba i procena kako će se sve završiti, sve češće se navodi da navodno postoji saudijsko-američki plana za takozvanu pacifikaciju Sirije. Suštinu ovog plana su saradnici nemačke obaveštajne službe BND iz Vašingtona i Rijada saželi na trideset gusto kucanih stranica, pri čemu su detalji „procurili” i do uglednih svetskih listova, kao što su američki „Vašington post” i izraelski „Haarec”.

Prema informacijama iz zapadnih obaveštajnih krugova, na koje se poziva i „Vašington post”, naum pacifikacije Sirije zasnovan je na detaljnom planu koji je izradio saudijski princ Bandar bin Sultan – proteklih dana imenovan za šefa saudijske obaveštajne službe, premda se prošle nedelje sumnjalo da je preminuo od posledica napada na centralu obaveštajne centrale u Rijadu – zajedno sa bivšim američkim ambasadorom u Libanu Džefrijem Feltmanom, a sada pomoćnikom državnog sekretara zadužen za bliskoistočne poslove.

Navodno, u Vašingtonu i Pentagonu došlo se do zaključka da bi ta zemlja trebalo da bude rasparčana i trajno oslabljena – po formuli primenjivanoj u Južnoj Americi u 19. veku, kao i na Balkanu u nedavnoj prošlosti. Analitičari dodaju je reč o „paks amerikani” za Siriju, čiji bi konačni cilj bila primena takozvanog američkog mira, što je elegantniji izraz za arhajski princip dominacije „zavadi pa vladaj”.

Polazeći od istorijske poznanice da je Sirija nastala dvadesetih godina prošlog veka, po volji Pariza, spajanjem tri verski, kulturno i geografski različite regije, teritorije zapadno od reke Oront, na potezu između Turske i Libana, ostale bi pod kontrolom šiitskih alavita, klana sadašnjeg predsednika Bašara al Asada. Na istoku bi Kurdi oformili autonomnu vlast, a upravu nad najvećim delom teritorije preuzeli bi sirijski suniti koje podržava Rijad. U rasparčanoj Siriji koja više ne bi bila sposobna da utiče na razvoj u regionu, mir bi nadzirale – trupe Jordana pod komandom Izraela i SAD.

Kako prenosi „Haarec”, plan za pobunu izrađen je u proleće 2008, a za njegovu realizaciju a, tvrde izvori, SAD su još u prvoj fazi izdvojile sumu od dve milijarde dolara za obuku profesionalnih i priučenih agitatora.

Naglasak u strateškoj orijentaciji stavljen je na podsticanje opravdanih zahteva sirijske javnosti za uvođenjem većih demokratskih prava, za poštovanjem ličnih sloboda i za suzbijanjem korupcije. Predviđeno je širenje specifičnih protesta, u skladu sa potrebama neposrednog okruženja – jedna taktika za velike gradove, druga za varošice, treća za seoska naselja.

Nosioci protesta su raspoređeni u pet „mreža”. Prva je nazvana „pogonsko gorivo” i obrazovali su je mahom školovani, mladi ljudi bez posla. Druga mreža je dobila ime „razbojnici” i u njoj su se obreli vrbovani kriminalci i ličnosti sudovima poznate po nasilju. Treća mreža je obuhvatila „etnički i verski orijentisane mlade ljude”. Četvrta mreža je obuhvatila pripadnike medija, spremne da pravovremeno reaguju i ukažu na nepravdu koju podstiče režim u društvu. Peta grupa, najzad, obuhvatila je privrednike, pre svega u centrima poput Damaska, Homsa i Alepa, kojima je trebalo predočiti da će po svrgavanju režima doći u priliku da bolje posluju.

Takozvani agitatori, specijalizovani za dejstva u svakoj od mreža, obučeni su da argumentuju i provociraju – upravo onako kao što se trgovački putnici obučavaju da hvale robu i motivišu potencijalne kupce na potpis kupoprodajnog ugovora.

Zadatak podsticanja nemira, koji bi bili korišćeni za medijsku kampanju protiv režima, poveren je „udarnoj grupi”, sastavljenoj od tri „roda” agitatora. Nekoliko učesnika bi započelo raspravu u javnosti, na ulici na primer, koja bi prerasla u kritiku režima. Oko njih, takozvani zaštitnici bi obrazovali odbrambeni red, onemogućavajući okupljene da spreče raspravu.

„Pustite ljude da govore”, glasio je glavni argument. Najzad, na scenu bi stupila treća grupa „oči”, odnosno fotografi čije slike bi se dostavljale medijima širom sveta.

Evidentna je podudarnost plana i kasnijih realnih događanja. Tako su prvi nemiri izbili u martu 2011. godine u gradiću Dara, upravo po slovu opisanog scenarija. U centru siromašne poljoprivredne regije, pogođene višegodišnjom sušom, organizovani su protesti koje su potom podržale plemenske vođe i lokalni klanovi nenaklonjeni predsedniku Asadu. Klupko je počelo da se odmotava.