Летећи бели људи најузбудљивији су ускршњи призор за децу из сиротишта „Кваху” на крајњем југоистоку Гане.

Већ шесту годину заредом на Велики петак, у брежуљкасту забит висоравни Кваху, из белог света стижу групе необично опремљених странаца са пластичним кацигама, конструкцијом „крила” закаченог за леђа и даровима за убогу афричку децу.

Управа мисионарског сиротишта у области Кваху Атибије здушно настоји да за ову јединствену прилику окупи сву сирочад у долини испод литице. Када након пет сати лелујања на небу „летећи бели људи” ипак слете на спортски стадион Нкваква, странци редовно остављају издашан ускршњи поклон за дечји бољи живот. За децу из мисионарског сиротишта, летачка представа параглајдера синоним је за Ускрс.

Под покровитељством владе Гане и уз финансијску подршку једне америчке фондације, Међународни фестивал параглајдера у Кваху Атибијеу уврштен је у званични програм прославе Ускрса у западноафричкој држави која је 1957. године стекла независност.

Овог Ускрса из главног града Акре асфалтним путем до Кумасија кренуле су 32 екипе параглајдериста из Немачке, САД, Швајцарске и Јужноафричке Републике да поделе летачко задовољство са задивљеним афричким посматрачима.

Свита возача расклиматаних таксија, ткачи чувених кенте тканина, сувенири, кувари, локални фотографи и племенски играчи сачекали су придошлице код Нквакве, одакле се до Атибије даље не може без џипа. На врху литице, шарени ускршњи караван сачекао је министар туризма. „На врху Кваху Атибије за Ускрс пронашли смо свој поглед у небо”, поносно је истакао министар Сена Дануса.

У Африци, Ускрс је другачији.

Црни континент је одавно збацио строге стеге европејских црквених канона, наглашава римокатолички надбискуп Пијус Нкубе из Булаваја, на југоистоку Зимбабвеа.

„Црква је у Африци виталнија него у Европи или Америци. У Европи одлазак на мисе је најчешће обавеза која се мора испунити. Африка је континент са превише невоља, ратова, беде и болештина. Људи су овде жељни светковина, ведрине, панађура... Африканци смисао оволиког хаоса око нас све више траже на небу, у Богу, и не оптерећују се превише ако свевишњи ред налазе у споју древних и црквених веровања“, каже Нкубе.

Духовно трпељива у материјалном сиромаштву, Африка данас прилази цркви више него иједан други континент, истиче Пол Џермонд, професор упоредне религије на Универзитету Вицватерсранд у Јоханесбургу. Чак 14 посета папе Јована Павла Другог Африци допринеле су да се број римокатолика од 1978. увећа за 140 одсто: на континенту са преко милијарду становника, римокатоличку веру упражњава преко 150 милиона становника, истиче професор Џермонд.

У времену када ислам и пентакосталне цркве такође надиру у Африку, хришћанство не посустаје у освајању верника. Од историјске службе представника 13 од 15 православних патријаршија света у цркви Светог тројства у Харареу 1998. број православаца у Подсахари – од Конга до рта Добре наде – значајно расте, наводе подаци Свеафричке патријаршије у Александрији.

Црквени приступ најсиромашнијем континенту данас је ипак другачији него у колонијална времена када су мисионари покушавали да приведу Африканце цркви. У оштрој бици за нови утицај и вернике, цркве настоје да се прилагоде Африци и њеној реалности: метаморфоза вере и обичаја постају неминовни, сматра професор Џермонд.

За конгоанско племе Баконго, Христово распеће – тек је један од корисних фетиша у свакодневном животу. За вернике у цркви Светог Јозефа у Совету нема Ускрса без звука зулу бубњева и Амина без певања племенских песама.

Ускршњи панађур са летећим белим људима на југоистоку Гане уклапа се у ова нова времена.

Тања Вујић