Maglaj – Iz Bočinje su već odavno deložirani mudžahedini. U ovom srpskom selu danas je sedam kuća naseljenih vehabijama, odnosno bivšim mudžahedinima, i stotinak dimova srpskih povratnika.

Bez obzira što „ljudi sa dugim bradama i trofrtaljnim hlačama“ nema baš tako puno, u selima pod Ozrenom još uvek se ne može stati nakraj problemima sa kojima se susreću srpski povratnici.

Za vreme naše posete Bočinji, stada čiji su vlasnici vehabije uništila su plantažu sa tri hiljade mladih sadnica koje je na svom imanju posadio Rade Tešanović... Nekako u isto vreme lokalne vlasti su odbile zahtev sveštenika Dalibora Đekića za uvođenje zajedničkog časa veronauke za svu decu srpskih povratnika u ovaj deo maglajske opštine...

Zbog svega što se dešava, odnosno zbog nebrige lokalne vlasti za srpske povratnike, ne iznenađuje činjenica da je jedan Srbin nedavno prodao vehabijama tri, doduše, porušene kuće i 86 dunuma zemlje za samo dvadeset i dve hiljade maraka!

Za poslednjih devet godina, od kada je intenziviran povratak, Srbi su u Bočinji prodali sedam kuća vehabijama. Jedna od njih, preuređena, sada je džamija u koju, svakog petka, na verski obred dolaze automobilima uglavnom iz Austrije.

– Mi ovde nemamo nikakvih problema sa Srbima. Oni imaju svoje, a mi svoje. Ali kada je politika u pitanju, onda je to druga priča. Mi smo već zaboravljeni. Snalazimo se sami i živimo od danas do sutra – jada se za naš list Ibrahim Delić, vehabija iz Željeznog polja kod Zenice, koji u Bočinji obavlja poslove glavnog imama.  

– Bilo im je dobro kada su u Bočinju na verske obrede dolazile reke neznanih koji su od vlasti dobijali po deset-dvadeset maraka za jedan dolazak. Danas nemaju te napojnice i zato ih je mnogo manje u Bočinji – kaže Radoslav Jović.

Nastavu u osnovnoj školi u Bočinji pohađa šesnaest učenika, dece Bošnjaka, odnosno bočinjskih vehabija, kao i dvadeset petoro dece srpskih povratnika.

U školi se uči po nastavnom planu i programu Federacije BiH. I to na bošnjačkom jeziku.

– Kada smo ih pitali zašto se ne uči na srpskom jeziku kažu kako se niko od Srba nije javio na konkurs – pojašnjava sveštenik Đekić.

Politički analitičar i prvi posleratni predsednik Opštinskog veća u Maglaju Dževad Galijašević tvrdi za naš list da je „u srpskom selu Bakotić, tokom 1999. godine, šest meseci boravio Muhamed Ata, pilot jednog od aviona koji su, 11. septembra 2001. godine, porušili tornjeve Svetskog trgovinskog centra u Njujorku“.

Boravka Muhameda Ate sećaju se mnogi Srbi koji su krajem devedeset i devete obilazili kuće u Bakotiću, pripremajući se za povratak u rodni kraj do koga je došlo naredne godine.

– Muhameda Atu, koga sam kasnije prepoznao po slikama koje su obilazile svet, video sam više puta. Stanovao je u kući srpske porodice Đurković. Po mnogo čemu razlikovao se od više stotina mudžahedina kojih je tih godina bilo u Bakotiću i Bočinji. Čak je jedne prilike pritekao u pomoć petočlanoj porodici Srbina Radoslava Nikića koja je u decembru devedeset i devete automobilom sletela u hladnu reku. Eto dogodilo se i to da terorista spasava Srbe – priča Stevica Lazić, srpski povratnik u Bočinju.

Ali uz sve ove, čak i one o svetski poznatim teroristima, jeste i priča koja uliva bar malo nade u lepše i izvesnije sutra srpskih povratnika u šest sela predratne mesne zajednice Bočinja. Ovde se, naime, svake godine na dan Arhangela Gavrila organizuje Zavičajni sabor „Ozren“. On bi, ove godine četvrti put, trebalo da u Bočinji okupi više hiljada Srba koje je, sa dedovine, rat oterao u svet.

Tada ćemo se, a to je želja svih nas, dogovoriti o podizanju brane na rečici Bočinji. Bio bi to i turistički centar, ali i značajan privredni kapacitet pošto ćemo vodom iz jezera, uz ostalo, i navodnjavati naša imanja, kaže Sretko Đurković.