Маглај – Из Бочиње су већ одавно деложирани муџахедини. У овом српском селу данас је седам кућа насељених вехабијама, односно бившим муџахединима, и стотинак димова српских повратника.

Без обзира што „људи са дугим брадама и трофртаљним хлачама“ нема баш тако пуно, у селима под Озреном још увек се не може стати накрај проблемима са којима се сусрећу српски повратници.

За време наше посете Бочињи, стада чији су власници вехабије уништила су плантажу са три хиљаде младих садница које је на свом имању посадио Раде Тешановић... Некако у исто време локалне власти су одбиле захтев свештеника Далибора Ђекића за увођење заједничког часа веронауке за сву децу српских повратника у овај део маглајске општине...

Због свега што се дешава, односно због небриге локалне власти за српске повратнике, не изненађује чињеница да је један Србин недавно продао вехабијама три, додуше, порушене куће и 86 дунума земље за само двадесет и две хиљаде марака!

За последњих девет година, од када је интензивиран повратак, Срби су у Бочињи продали седам кућа вехабијама. Једна од њих, преуређена, сада је џамија у коју, сваког петка, на верски обред долазе аутомобилима углавном из Аустрије.

– Ми овде немамо никаквих проблема са Србима. Они имају своје, а ми своје. Али када је политика у питању, онда је то друга прича. Ми смо већ заборављени. Сналазимо се сами и живимо од данас до сутра – јада се за наш лист Ибрахим Делић, вехабија из Жељезног поља код Зенице, који у Бочињи обавља послове главног имама.  

– Било им је добро када су у Бочињу на верске обреде долазиле реке незнаних који су од власти добијали по десет-двадесет марака за један долазак. Данас немају те напојнице и зато их је много мање у Бочињи – каже Радослав Јовић.

Наставу у основној школи у Бочињи похађа шеснаест ученика, деце Бошњака, односно бочињских вехабија, као и двадесет петоро деце српских повратника.

У школи се учи по наставном плану и програму Федерације БиХ. И то на бошњачком језику.

– Када смо их питали зашто се не учи на српском језику кажу како се нико од Срба није јавио на конкурс – појашњава свештеник Ђекић.

Политички аналитичар и први послератни председник Општинског већа у Маглају Џевад Галијашевић тврди за наш лист да је „у српском селу Бакотић, током 1999. године, шест месеци боравио Мухамед Ата, пилот једног од авиона који су, 11. септембра 2001. године, порушили торњеве Светског трговинског центра у Њујорку“.

Боравка Мухамеда Ате сећају се многи Срби који су крајем деведесет и девете обилазили куће у Бакотићу, припремајући се за повратак у родни крај до кога је дошло наредне године.

– Мухамеда Ату, кога сам касније препознао по сликама које су обилазиле свет, видео сам више пута. Становао је у кући српске породице Ђурковић. По много чему разликовао се од више стотина муџахедина којих је тих година било у Бакотићу и Бочињи. Чак је једне прилике притекао у помоћ петочланој породици Србина Радослава Никића која је у децембру деведесет и девете аутомобилом слетела у хладну реку. Ето догодило се и то да терориста спасава Србе – прича Стевица Лазић, српски повратник у Бочињу.

Али уз све ове, чак и оне о светски познатим терористима, јесте и прича која улива бар мало наде у лепше и извесније сутра српских повратника у шест села предратне месне заједнице Бочиња. Овде се, наиме, сваке године на дан Архангела Гаврила организује Завичајни сабор „Озрен“. Он би, ове године четврти пут, требало да у Бочињи окупи више хиљада Срба које је, са дедовине, рат отерао у свет.

Тада ћемо се, а то је жеља свих нас, договорити о подизању бране на речици Бочињи. Био би то и туристички центар, али и значајан привредни капацитет пошто ћемо водом из језера, уз остало, и наводњавати наша имања, каже Сретко Ђурковић.