Čagčaran, provincija Gor, 14. jula – Konvoj je formiran na standardni način: na čelu jedan „hamvi” sa mitraljezom na krovu, u sredini pet blindiranih „tojota” džipova, na začelju još jedan „hamvi”. U ovim „hamerima” koji zaista liče na tenkove, ne samo Avganistancima, posada je litvanska. Iza prvog i ispred poslednjeg, na džipovima su zastavice sa šahovnicama – momci iz hrvatskog kontingenta su zaduženi za bezbednost sedmočlane međunarodne ekipe novinara koja je ovde dovedena da se upozna sa realnostima ovoga, po predsedniku Obami, „dobrog rata”.

„Ne brini, neće vam ni dlaka faliti s glave”, kaže mi vođa ove jedinice, bojnik (major) Niko. I njegove kolege su, za razliku od prvog dana kad smo se tek sreli, mnogo opuštenije, čini mi se da im je drago da sa gostom mogu da razgovaraju na jeziku koji nazivamo različitim imenima, ali se savršeno razumemo.

Dok napuštamo Čagčaran, prestonicu provincije Gor, gde je baza, ili PRT („Provincijski centar za obnovu“) koji vode Litvanci, ne očekujemo, naravno, asfaltni put – tako nešto ne postoji u celoj ovo provinciji (površine kao pola Srbije) u zapadnom delu Avganistana, uključujući tu i njen glavni grad. Drum koji bi trebalo da bude „magistralni” na momente je makadamski, pa peščani, a uglavnom jedna staza sa mnoštvom izbočina i rupa.

Konvoj podiže ogromne oblake prašine. Retki Avganistanci pored kojih prolazima na prašinu su navikli, pa samo licu prinose deo ogrtača koji obavezno nose, čak i na 40 stepeni. Prašina i vrućina su njihova svakodnevica u ovom letnjim danima, u kojima bar mogu da se kreću. Jer kad dođu zima i snegovi, ostaju zarobljeni u svojim selima.

Put prati bistru reku Hari Rad, jedinu u državi, čije obale pružaju kakvo-takvo blagostanje naseljenicima pored njih. Dolina nije široka, natkriljena je strmim liticama, ali ono malo ziratne zemlje je iskorišćeno. Ore se, doduše još drvenim plugovima, žanje srpovima, ali ipak ima dovoljno da se ljudi nekako prehrane, a ponešto i da prodaju.

Proizvodili bi i prodavali više kad bi svoju robu mogli da prevezu. Put koji sam upravo opisao deo je standardne „putne mreže” provincije Gor. Nije, dakle, ni za ljude ni za robu, pa ipak, i ljudi i roba putuju takvim putevima, jer drugih nemaju.

Početak razumevanja Avganistana dešava se onog trenutka kad se shvati da ova zemlja nije povezana ni sama sa sobom. Da bi se drumom iz Čagčarana stiglo do Kabula, rastojanje nešto manje od 400 kilometara, potrebna su najmanje tri dana. „Ako vas niko ne napadne”, objasnio mi je kasnije u neformalnom razgovoru jedan Avganistanac.

Zahvaljujući dobroj konstrukciji teških „lend kruzera”, nekako smo prevalili tridesetak kilometara do sela Sangovbar, gde su nas Litvanci doveli da bi nam pokazali jedan od svojih uspešno realizovanih projekata.

U selu sa kućama od zemlje, na uzvišici iznad reke, dočekuju nas prvo vesela deca: nasrtljivi dečaci koji traže da im nešto damo i stidljive devojčice, vaspitane tako da u znak smernosti pokrivaju usta, nadlanicom ili maramom. Odraslih u početku nema na vidiku, ali potom se i oni pojavljuju.

Hrvatski vojnici zauzimaju isturene pozicije; mada pretnje nema, procedura nalaže da budu pripravni. Mi odlazimo na obalu, da bismo videli neveliku kućicu ravnog krova. Zaključana je, iz nje ne dopiru nikakvi zvuci. To je, objašnjava nam spoksmen litvanskog kontingenta, „mikrohidrocentrala”, njihova investicija od samo 40.000 dolara, koja je svakoj od 250 kuća u Sangovbaru prvi put u životu obezbedila električnu struju.

Ovakav i slični projekti deo su strategije da se, u preoblikovanju Avganistana, pridobije lokalno stanovništvo. Stanovnici provincije Gor su inače Tadžici, jedna od grupa u šarenolikom etničkom mozaiku zemlje, u kome dominiraju Paštuni, tradicionalni vladari u Kabulu.

Mini-centrala daje 25 kilovata, dovoljno za po sijalicu u svakoj kući i, sudeći po već zarđalim satelitskim antenama, i poneki televizor. Televizor ovde jeste luksuz, ali se, rekoše na, nov može kupiti za 60 dolara, kao što se, na neobjašnjiv način, za 200 dolara može odvesti i motocikl.

Prilazimo meštaninu u belom turbanu koji nam se predstavlja kao Sakidad. Ima, kaže, nešto zemlje dole niz reku, 50 ovaca, dva sina i tri ćerke. Jedan sin se školuje u Kabulu, drugi i Čagčaranu – a ćerke su ostale kod kuće. Šta bi, posle struje, još želeo da mu obezbede stranci? „Školu i kliniku”, spremno odgovara.

Da li još gajite mak, pitamo njegovog komšiju Han Muhameda, koji nam se pridružuje, pokazujući mu osušenu i ispražnjenu mahunu, jednu od nekoliko koje smo našli na obali. „Ne više”, tvrdi ovaj naočiti Tadžik. Sad mu se, veli, više isplati žito, sigurnije je.

Na sastanku sa zamenikom guvernera Rizazadom Karamudinom, kasnije u Čagčaranu, čujemo da je ovo „blagostanje” samo privid: 80 odsto žitelja Gora živi „ispod linije siromaštva”. Koja je to linija, pitamo. Oko sto avgana mesečno. Sto avgana – to je dva dolara.

Kao visoki politički funkcioner, zamenik guvernera pred strancima kaže da oni, stranci, poštuju njihove običaje i kulturu. A na pitanje o talibanima, kaže da u Goru nemaju šansi, jer je ono što su radili kad su bili na vlasti bilo „protiv naše religije”.

Na rastanku, čuli smo i važnu vest: sutra će, uz pomoć stranih donacija, početi prvo asfaltiranje jedne ulice u Čagčaranu, one od ulaza u grad do guvernerove palate.

Milan Mišić