У село су стигли странци Фото М. Мишић

Чагчаран, провинција Гор, 14. јула – Конвој је формиран на стандардни начин: на челу један „хамви” са митраљезом на крову, у средини пет блиндираних „тојота” џипова, на зачељу још један „хамви”. У овим „хамерима” који заиста личе на тенкове, не само Авганистанцима, посада је литванска. Иза првог и испред последњег, на џиповима су заставице са шаховницама – момци из хрватског контингента су задужени за безбедност седмочлане међународне екипе новинара која је овде доведена да се упозна са реалностима овога, по председнику Обами, „доброг рата”.

„Не брини, неће вам ни длака фалити с главе”, каже ми вођа ове јединице, бојник (мајор) Нико. И његове колеге су, за разлику од првог дана кад смо се тек срели, много опуштеније, чини ми се да им је драго да са гостом могу да разговарају на језику који називамо различитим именима, али се савршено разумемо.

Док напуштамо Чагчаран, престоницу провинције Гор, где је база, или ПРТ („Провинцијски центар за обнову“) који воде Литванци, не очекујемо, наравно, асфалтни пут – тако нешто не постоји у целој ово провинцији (површине као пола Србије) у западном делу Авганистана, укључујући ту и њен главни град. Друм који би требало да буде „магистрални” на моменте је макадамски, па пешчани, а углавном једна стаза са мноштвом избочина и рупа.

Конвој подиже огромне облаке прашине. Ретки Авганистанци поред којих пролазима на прашину су навикли, па само лицу приносе део огртача који обавезно носе, чак и на 40 степени. Прашина и врућина су њихова свакодневица у овом летњим данима, у којима бар могу да се крећу. Јер кад дођу зима и снегови, остају заробљени у својим селима.

Пут прати бистру реку Хари Рад, једину у држави, чије обале пружају какво-такво благостање насељеницима поред њих. Долина није широка, наткриљена је стрмим литицама, али оно мало зиратне земље је искоришћено. Оре се, додуше још дрвеним плуговима, жање срповима, али ипак има довољно да се људи некако прехране, а понешто и да продају.

Производили би и продавали више кад би своју робу могли да превезу. Пут који сам управо описао део је стандардне „путне мреже” провинције Гор. Није, дакле, ни за људе ни за робу, па ипак, и људи и роба путују таквим путевима, јер других немају.

Почетак разумевања Авганистана дешава се оног тренутка кад се схвати да ова земља није повезана ни сама са собом. Да би се друмом из Чагчарана стигло до Кабула, растојање нешто мање од 400 километара, потребна су најмање три дана. „Ако вас нико не нападне”, објаснио ми је касније у неформалном разговору један Авганистанац.

Захваљујући доброј конструкцији тешких „ленд крузера”, некако смо превалили тридесетак километара до села Санговбар, где су нас Литванци довели да би нам показали један од својих успешно реализованих пројеката.

У селу са кућама од земље, на узвишици изнад реке, дочекују нас прво весела деца: насртљиви дечаци који траже да им нешто дамо и стидљиве девојчице, васпитане тако да у знак смерности покривају уста, надланицом или марамом. Одраслих у почетку нема на видику, али потом се и они појављују.

Хрватски војници заузимају истурене позиције; мада претње нема, процедура налаже да буду приправни. Ми одлазимо на обалу, да бисмо видели невелику кућицу равног крова. Закључана је, из ње не допиру никакви звуци. То је, објашњава нам споксмен литванског контингента, „микрохидроцентрала”, њихова инвестиција од само 40.000 долара, која је свакој од 250 кућа у Санговбару први пут у животу обезбедила електричну струју.

Овакав и слични пројекти део су стратегије да се, у преобликовању Авганистана, придобије локално становништво. Становници провинције Гор су иначе Таџици, једна од група у шареноликом етничком мозаику земље, у коме доминирају Паштуни, традиционални владари у Кабулу.

Мини-централа даје 25 киловата, довољно за по сијалицу у свакој кући и, судећи по већ зарђалим сателитским антенама, и понеки телевизор. Телевизор овде јесте луксуз, али се, рекоше на, нов може купити за 60 долара, као што се, на необјашњив начин, за 200 долара може одвести и мотоцикл.

Прилазимо мештанину у белом турбану који нам се представља као Сакидад. Има, каже, нешто земље доле низ реку, 50 оваца, два сина и три ћерке. Један син се школује у Кабулу, други и Чагчарану – а ћерке су остале код куће. Шта би, после струје, још желео да му обезбеде странци? „Школу и клинику”, спремно одговара.

Да ли још гајите мак, питамо његовог комшију Хан Мухамеда, који нам се придружује, показујући му осушену и испражњену махуну, једну од неколико које смо нашли на обали. „Не више”, тврди овај наочити Таџик. Сад му се, вели, више исплати жито, сигурније је.

На састанку са замеником гувернера Ризазадом Карамудином, касније у Чагчарану, чујемо да је ово „благостање” само привид: 80 одсто житеља Гора живи „испод линије сиромаштва”. Која је то линија, питамо. Око сто авгана месечно. Сто авгана – то је два долара.

Као високи политички функционер, заменик гувернера пред странцима каже да они, странци, поштују њихове обичаје и културу. А на питање о талибанима, каже да у Гору немају шанси, јер је оно што су радили кад су били на власти било „против наше религије”.

На растанку, чули смо и важну вест: сутра ће, уз помоћ страних донација, почети прво асфалтирање једне улице у Чагчарану, оне од улаза у град до гувернерове палате.

Милан Мишић