Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, novembra – Duvan je, posle otkrića Amerike, bio jedan od darova novog sveta starom u početku dobrodošao da bi u međuvremenu postao teška navika i štetna zavisnost. Novi svet je međutim rešio da se toga oslobodi: biti pušač danas u Americi znači pre svega biti pripadnik prokažene manjine.

U ovoj „zemlji slobodnih”, kako rado sebe opisuje, došljak se svakodnevno susreće sa paradoksima: na jednoj strani se suočava sa mnoštvom zabrana kojima se lično ograničava da se ne bi ugrozilo kolektivno – i obrnuto: prednost se daje ličnom na račun opšteg.

Upravo je duvanski dim primer za prvo: pokret da se on iskoreni već je pustio duboke korene i postao široko razgranato stablo.

Na prvi pogled, reklo bi se svaki pojedinac ima slobodu da bira da li će u svoja pluća unositi katran i još na hiljade otrova radi „zadovoljstva” da se, kad u sebe unese dozu duvanskog dima, oseća normalno kao i oni koji nisu nikotinski ovisnici. Ali problem je u „polovnom dimu”, ne ostane sve samo u plućima pušača, nego, bez svoje volje, to udišu i oni kojima nije do toga.

Otuda zabrane koje se približavaju apsolutnim: čak 71 odsto stanovnika Amerike živi pod zabranom pušenja u radnom prostoru i restoranima i(li) barovima. Sve više gradova, uz to, zabranjuje pušenje i u javnim parkovima, na plažama i, naravno, u blizini dečjih igrališta.

Povod da se piše o ovoj već staroj temi je najnoviji antinikotinski zamah: rastući trend u Njujorku da se pušenje zabrani i u stanovima – zasad samo onim koji su za iznajmljivanje. Mnoge agencije koje se bave rentiranjem primaju samo stanare-nepušače, a u ugovorima je i stavka da pripaljena cigareta može da bude razlog za otkaz. Ovakvu politiku, kako nedavno piše „Njujork tajms”, već primenjuje 50 agencija za rentiranje. Pušači u Njujorku su već u manjini: ima ih samo 950.000, što je 16 odsto stanovnika najdinamičnijeg grada SAD.

Zanimljivo je da ovde ne postoji nijedna antipušačka zabrana na federalnom nivou – Kongres nije usvojio nijedan takav zakon – već su ova ograničenja ličnih sloboda za račun opšteg dobra, mere federalnih država i lokalnih zajednica. Sve su pri tom obrazložene nespornom činjenicom: da je pušenje problem javnog zdravlja – i da je veoma skupo.

Na drugoj strani, iznenađenje je otkriće da lične slobode ostaju nesputane i tamo gde bi bilo više nego neophodno da budu ograničene. Na primer, kad je reč o korišćenju mobilnih telefona u automobilima.

Prošlog meseca u Vašingtonu održan je simpozijum oko 300 eksperata o „nekocentrisanoj vožnji”, odnosno telefoniranju i razmeni SMS-a za volanom. Predočena je statistika po kojoj je na američkim drumovima 136 miliona automobila, a da Amerikanci koriste 270 miliona mobilnih telefona, čije je korišćenje za volanom uzrok 636.000 saobraćajnih nesreća godišnje, 2.600 pogibija i 342.000 povreda. Finansijska šteta se meri svotom od 43 milijarde dolara.

Skupu je predočen i nalaz da u svakom momentu jedan od deset vozača – a pogled na neku ovdašnju autostradu pokazuje da je to zaista veliki broj – ili telefonira ili „tekstira” (novi glagol: pisanje SMS-ova).

Ali nema sveopšteg pokreta da se to obuzda. Nema federalnog zakona, a u pojedinačnim državama zakonodavci su uveliko zaostali za novom tehnologijom. Tamo gde je nešto pokušano, kao u Merilendu na primer, zakon je zabranio „tekstiranje”, ali ne i čitanje SMS-ova u vožnji.

U susednoj Virdžiniji mogu da vas zaustave samo zbog nečeg drugog, ali ne i zbog toga: to je drugorazredni prekršaj i uvek možete da se izvučete objašnjenjem da vam je mobilni u jednoj ruci, dok je druga za volanom, zato što ste razgovarali.

Predsednik Obama je pokušao da deluje primerom: dekretom je državnim činovnicima i funkcionerima zabranio da „tekstuju” u službenim vozilima, ili da u tu svrhu koriste službene mobilne u svojim kolima – ali to nije promenilo činjenicu da su američki putevi zbog toga što su svi sa svakima stalno u vezi, sve opasniji.

Najzad, strancu je možda najčudnija američka sloboda koja, zato što je utemeljena u Drugom ustavnom amandmanu, izgleda nepromenljivom: sloboda posedovanja i nošenja oružja – i kupovine municije.

Iznenađenje u ovom pogledu je upravo saopšten podatak da su u poslednjih godinu dana, otkako je Barak Obama pobedio na predsedničkim izborima, Amerikanci kupili 12 milijardi metaka za svoje puške i pištolje – 38 po glavi stanovnika. Uobičajeno se inače proda između sedam i 10 milijardi.

Nije objašnjeno za kakav rat se spremaju – najverovatnije je da je dodatna jagma za municijom bio strah da bi nova administracija mogla nešto da promeni (mada nije bilo nijednog poteza u tom pogledu). Jer 12 milijardi metaka je prilično za redovnu namenu: za sport, samoodbranu i kriminal. Čak i u okolnostima ekonomske krize...