Да ли је крај 2011. године уједно и крај досадашњих америчко-руских споразума о контроли конвенционалног и нуклеарног наоружања?

Судећи по вестима из Вашингтона и Москве могло би се о томе тако и говорити. Наиме, САД су саопштиле да ће обуставити давање података Русији о броју и распореду својих конвенционалних снага у Европи, све док Русија не настави да се придржава споразума о ограничењу конвенционалних снага у Европи, а у складу са споразумом ЦФЕ, који је потписан између НАТО-а и Варшавског уговора 19. новембра 1990. године у Паризу.

Тада су 22 државе Европе потписале споразум који је на блоковском нивоу ограничио број војника, борбених авиона и хеликоптера, тенкова и артиљерије на европском континенту, од Атлантика до Урала.

Био је то заправо и крај хладног рата. Споразумом су утврђени механизми контроле армија НАТО-а и Варшавског уговора, ограничен је број тенкова у оклопним бригадама, број топова у артиљеријским бригадама, прецизиране су узајамне мере обавештавања када се једна јединица премешта на нову локацију, уведене су редовне узајамне инспекције војних објеката и јединица. На основу тог споразума уништено је као вишак око 60.000 комада тенкова и артиљеријског наоружања.

Иако је све то допринело повећаној стабилности на европском тлу, споразум је у зачетку имао и своје велике мане –није обухватио морнаричке снаге НАТО-а и Варшавског пакта. Американци нису дозволили да се ограничи моћ њихове Шесте флоте, па су све ратне морнарице у Европи остале изван тог споразума. То је и дало могућност да свако може вишак својих копнених снага, па и тенкова, да пребаци у морнаричку пешадију и тако избегне ограничења.

Годину дана након споразума распао се Варшавски пакт, распао се и Совјетски Савез. Године су пролазиле и на састанку у Истанбулу у новембру 1999. државе потписнице споразума одлучиле су се на ревизију документа, како би он боље одражавао нову стварност у Европи. Нова верзија споразума ограничавала је војне ефективе државама, док је то раније важило за два пакта. Но, ту нову верзију споразума ратификовале су само четири земље: Русија, Украјина, Белорусија и Казахстан. Да би уговор био правоваљан мора да га ратификује свих 30 држава потписница из Истанбула.

Чланице НАТО-а не желе да ратификују овај споразум јер тврде да Русија није испунила своју обавезу повлачења руске војске из Грузије и Молдавије, што је обећала 1999.

Русија у Молдавији има сада само око 1.000 војника који чувају огромна војна складишта некадашње 14. совјетске армије, док је руска војска изашла из Грузије још 2008, наравно ако Јужну Осетију и Абхазију не рачунамо као територију Грузије.

Но, Русија је 12. децембра 2007. увела мораторијум на споразум о конвенционалном наоружању у Европи, и на првобитни уговор из Париза и на ревизију уговора из Истанбула. Москва то објашњава тиме што се НАТО није расформирао иако је Варшавски пакт престао да постоји, да НАТО довлачи и размешта војне ефективе у државе некадашњег Варшавског пакта и СССР-а, да се тиме драстично мења однос војних снага у Европи на штету Русије, да се нове америчке војне базе инсталирају близу руских граница, а на територијама нових чланица НАТО-а, да Русија не може да се држи војних рестрикција ако се НАТО не држи истих ограничења, да на јужним границама Русије на сваки руски тенк долази по 11,6 тенкова НАТО-а, а на сваку руску артиљеријску јединицу долази више од 8,3 артиљеријских јединица НАТО-а.

Постојећи споразум ЦФЕ ограничавао је покрете и величину војних ефектива у две за Русију посебно значајне регије: област око Санкт Петербурга и на јужном Кавказу. Војна област око Санкт Петербурга за Русију је стратешки војни правац, управо због балтичких држава чланица НАТО-а које нису ратификовале нову верзију споразума, што им дозвољава стационирање снага НАТО-а на њиховим територијама.

Како генерали у Москви гледају на авионе НАТО-а, на десетак минута лета од Кремља, у време светске битке за нафту, воду и храну, не треба ни претпостављати. Јужни Кавказ такође је за Русију стратешки важно подручје, нафта, али и „меки трбух” Русије.

Зато се и може очекивати да ће Москва, после неуспелих вишегодишњих настојања да увери земље чланице НАТО-а да приступе ратификацији споразума из Истанбула, а Кремљ је најавио да би у том случају свој мораторијум на тај документ одмах повукао, дакле да ће у областима јужног Кавказа и Санкт Петербурга сада доћи до јачања руских војних ефектива.

Са своје стране, Американци задржавају у Европи делове од некадашње четири борбене бригаде: делове Другог „страјкер” оклопног пука у Графенверу у Немачкој, део 173. ваздушно-десантне бригаде у Вићенци у Италији, део Друге бригаде Прве тенковске дивизије у Баумболдеру, у Немачкој, и мањи део бригаде из састава Прве пешадијске дивизије у Швајнфурту, у Немачкој.

Највећи део свих тих снага, укупно ефективи од две бригаде, требало је још раније да се врати у САД. Питање повратка америчких трупа из Европе сада је у уској вези и са изградњом америчког антиракетног штита у Пољској и Румунији, јер све те инсталације и ракетне положаје мораће да штите и опслужују, пре свега, амерички војници.

Амерички антиракетни штит у Европи појављује се, поред ширења НАТО-а на Исток, као узрок најновијег захлађења између Москве и Вашингтона, па је из Москве председник Русије Дмитриј Медведев поручио да ће Русија изаћи из споразума о нуклеарном разоружању СТАРТ-3 и да ће поставити на својим западним и јужним границама ракете „искандер ” ако се настави изградња антиракетног штита без споразума са Русијом.

Односи Москве и Вашингтона и без Ирана нису, дакле, најбољи. Одустајање од потписаних војних докумената, питање је будућности било каквих војних споразума између Америке и Русије, а то је предзнак дуже зиме на европском континенту.