Deset godina, koliko domaći i međunarodni stručnjaci Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) pružaju pomoć i savete vlastima u Srbiji u izgradnji demokratskih institucija, jačanju vladavine prava, slobodi medija, kao i u vezi sa povratkom izbeglica, generalni sekretar OEBS-a Mark Perin de Brišambo ocenjuje kao uspešne, u toku kojih je „postignut veliki broj prekretnica do kojih su zajedno stigli Misija OEBS-a i vlasti u Srbiji”.

U razgovoru za „Politiku” De Brišambo naglašava podršku koju je OEBS pružio u uspostavljanju novih institucija i izradi zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, kao i savete u vezi sa reformom sistema obuke policijskih službenika koji su doprineli prelasku na sistem demokratske policijske službe.

„Uspostavljanje moderne, demokratske i odgovorne službe policije, koja pomaže svojim građanima i štiti ih, jedan je od zajedničkih prioriteta. Misija je takođe pomogla osnivanje Kancelarije tužioca za ratne zločine, kao i posebnog veća suda u Beogradu koje ima mandate da istražuje i goni okrivljene za ratne zločine. Kao deo zajedničkog rada na unapređenju zaštite nacionalnih manjina, Misija OEBS-a podržala je obuku romskih asistenata u nastavi, kao i romskih medijatorki u zdravstvu. Naš važan posao nastavljamo i danas, prateći napredovanje Srbije ka njenom cilju, članstvu u Evropskoj uniji.”

Da li postoje planovi da Misija OEBS-s u Srbiji uskoro bude zatvorena, ili je nivo bezbednosti, zaštite ljudskih prava i sloboda i dalje daleko u odnosu na evropske standarde?

– Koliko će misije OEBS-a u jednoj zemlji trajati u suštini je pitanje za vladu domaćina te misije, kao i za zemlje članice OEBS-a. Svake godine obim rada misije i njen budžet se revidiraju, i moraju biti odobreni od svih 56 zemalja učesnica OEBS-a, što uključuje i Srbiju. Tokom poslednjih deset godina bilo je dosta promena na projektima i programima. Sve dok je naša pomoć potrebna, misija će nastaviti sa svojim radom, ali njen programski pravac će nastaviti da se prilagođava zavisno od potreba zemlje.

Šta je, po Vašem mišljenju, najveći problem u funkcionisanju i razvoju demokratskih institucija u Srbiji?

– Skupština Srbije trenutno razmatra dva važna zakona, o finansiranju političkih stranaka, kao i o promeni prakse po kojoj partijska rukovodstva kontrolišu mandate pojedinačnih poslanika (takozvana praksa blanko ostavki). Ja mislim da ove dve inicijative predstavljaju dobre primere koji pokazuju da se Srbija bavi opštim institucionalnim pitanjima – transparentnošću i odgovornošću demokratskih institucija.

Da li Srbija može da uradi više na unapređenju reformi u oblasti demokratizacije i bezbednosti?

– Demokratija nikada nije konačno stanje, već proces unapređenja učešća građana u procesu upravljanja. Činjenica da građani Srbije i srpski mediji očekuju brže demokratske reforme za mene je i prirodna i ohrabrujuća. Ali, na napredak koji jedna zemlja čini uvek treba gledati na relativan način, i ja moram da kažem da je put koji je Srbija prešla i impresivan i pozitivan. Srbija nije prošla samo kroz socijalistički sistem nego i kroz Miloševićevu destruktivnu vladavinu. Puno vremena je izgubljeno. Ono što je bitno jeste to da se reforme koje su započete ne samo ukorene, već da postanu nepovratne.

Imajući u vidu probleme u reformi pravosuđa, kako ocenjujete vladavinu prava i poštovanje principa OEBS-a u Srbiji?

– Uspostavljanje sistema pravosuđa koji građanima garantuje pristup pravosudnim organima jedan je od najtežih izazova sa kojima se suočavaju zakonodavci i oni koji kreiraju politiku. Srbija je postigla važan napredak. Stvaranje nezavisnih tela koja nadgledaju rad sudova, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, kao i pronalaženje optimalnog broja i lokacija za sudove neophodni su elementi nezavisnosti sudova i unapređenja pristupa pravosudnim telima. Od decembra 2009. Misija je pažljivo pratila ove reforme i u velikom broju slučajeva preporučila da se neki od ovih elemenata i promene. Najvažnije je da primećujemo kontinuirani napredak.

Šta je osnovni zadatak srpskih vlasti ukoliko žele da postignu visok nivo zaštite ljudskih prava?

– Stotine hiljada građana Srbije, koji pripadaju manjinskim zajednicama, glasalo je 6. juna prošle godine da izaberu 19 nacionalnih saveta nacionalnih manjina koji imaju važne nadležnosti u oblasti jezika, obrazovanja, kulture i medija. Potom je 10. oktobra policija Srbije štitila pravo na okupljanje tokom Parade ponosa u Beogradu. Takođe, u oktobru, lokalni albanski i srpski politički lideri dogovorili su se da stvore prvu multietničku vlast u Bujanovcu i, koliko sam shvatio, to dobro funkcioniše. Ovi događaji pokazuju da Srbija čini solidne napore da unapredi zaštitu prava nacionalnih manjina. U Srbiji postoji napredni pravni sistem, a nezavisne institucije su tu da se bave slučajevima kršenja prava. Sve su to dobri preduslovi za kontinuirano poboljšanje standarda zaštite manjina.

S obzirom na veliki uticaj države i korporacija na medije, kao i loš materijalni položaj novinara, kako procenjujete stepen slobode medija u Srbiji?

– Ako pogledamo rezultate Izveštaja o slobodi štampe za 2011. organizacije Fridom haus, Srbija ima višu poziciju nego većina susednih zemalja, ali je još uvek okarakterisana samo kao „delimično slobodna”. Naravno, svaki indeks je samo sredstvo za analiziranje realnosti, ali ja bih se složio sa opštim zaključkom: mediji u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa štampom iz doba Miloševića, međutim, pritisci, naravno, postoje.

Pomenuli ste političke i finansijske pritiske. To su problemi sa kojim se mediji suočavaju širom sveta. Ozbiljan problem u Srbiji jeste nasilje prema novinarima. Samo prošle godine naše misije su se oglasile povodom zaštite novinara, kada su postali mete verbalnih ili fizičkih napada ekstremističkih grupa. Vlada treba da nastavi sa stavom nulte tolerancije prema takvim slučajevima. Najbolji odgovor na ovu vrstu problema jeste postojanje jasnog zakonodavnog i političkog okvira koji reguliše oblast medija.

Čini se da su problemi izbeglica i interno raseljenih lica skrajnuti. Da li smatrate da postoji šansa za značajniji povratak izbeglica i interno raseljenih?

– Ja se ne bih složio da je problem izbeglica skrajnut. Multilateralna konferencija, čiji je domaćin bila Srbija u martu 2010, označila je obnavljanje dijaloga zemalja regiona, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH, u cilju razvoja trajnih rešenja za izbeglice i interno raseljena lica. OEBS, sa EU i UNHCR-om, aktivno je učestvovao u tim konsultacijama i pružamo podršku vladama regiona da napreduju u identifikovanju konkretnih rešenja, tako da donatori mogu da obezbede neophodnu pomoć. 
Iskustvo OEBS-a u regionu ukazuje na to da je teško predvideti obim stvarnog povratka. Izbeglice i raseljena lica imaju pravo na povratak i pravo na svoju imovinu. Na kraju je na njima da odluče da li hoće da se vrate ili da ostanu gde su. Jasno je da što više vremena prolazi, ljudima je teže da se vrate, budući da imaju tendenciju da se često skuće na novom mestu boravka. Međutim, njihovo pravo na povratak mora biti zaštićeno i vlade su odgovorne da stvore uslove za povratak.

Kako komentarišete stav Rusije da OEBS mora da bude reformisan na način koji organizaciju preoblikuje od „prozapadno pristrasne”, „usredsređene previše na pitanja ljudskih prava”, u moćnog čuvara bezbednosti?

– Sve države učesnice OEBS-a, uključujući i Rusiju, shvataju da bezbednost predstavlja balans između političko-vojne, ekonomske i ekološke, i ljudske dimenzije, koje su utvrđene osnivačkim dokumentom OEBS-a, Završnim aktom iz Helsinkija. Često postoji debata u OEBS-u oko ravnoteže između ove tri dimenzije. Kada je 2008. ruski predsednik Medvedev pokrenuo inicijativu za širu stratešku raspravu o sadašnjosti i budućnosti evropske bezbednosti, OEBS je odmah odgovorio. Ova inicijativa odigrala je ulogu katalizatora u oživljavanju panevropskog dijaloga, i OEBS je izrazio spremnost za razgovor o ovim i drugim pitanjima kroz pokretanje Krfskog procesa, i sastanka koji je usledio na samitu u Astani.

Da li je OEBS izgubio svoju ulogu u energičnoj prevenciji regionalnih sukoba u poslednjim decenijama?

– Ne. Nedavno smo u Kirgiziji jasno pokazali da je OEBS u mogućnosti da se brzo uključi i preuzme značajnu ulogu u sprečavanju eskalacije sukoba, a sada radimo na postkonfliktnoj rehabilitaciji. Postoji nekoliko produženih sukoba u našem regionu na kojima stalno radimo, i kod kojih rešenja, nažalost, nisu blizu. Odsustvo napretka u rešavanju ovih sukoba ne znači da nismo potpuno angažovani. Kao organizacija koja radi na bazi jednakosti i konsenzusa svih 56 država članica, OEBS je takođe u velikoj meri odraz političkih procesa koji se događaju u našem regionu.

Nenad Radičević