Камиони пуни војника, хеликоптери, полицајци опремљени пендрецима, водени топови, бубњеви, заглушујуће пиштање из звучника.

Све то је у игри ових дана у Русији, посебно у Москви и Санкт Петербургу. Нешто од поменутог виђено је на улицама, о осталом се вести преносе путем друштвених мрежа „Фејсбук”, „Твитер”… – преко којих се грађани позивају да не прихвате званично објављене резултате парламентарних избора.

Известан немир увукао се у руску свакодневицу. После недељних избора на којима је победила владајућа партија Јединствена Русија (ЈР), опозиција је изашла на улице и тргове тражећи њихово поништавање.

Да ли најава нових протеста после арапског најављује још једно „револуционарно пролеће”? Колико је реална могућност драматичних промена у евроазијској држави, питање је које постављају аналитичари и медији широм планете.

Обични руски грађани различито посматрају деловање владајуће партије са једне стране и премијера Владимира Путина, с друге. Ма колико били сумњичави у изборни успех ЈР, не доводе у сумњу ауторитет премијера.

Разлог за овакав став треба тражити у чињеници да је народ руководство ЈР одавно „окитио” епитетима као што су „лопови” и „лажови”. Став према Путину је другачији.

После одласка са власти Бориса Јељцина, Русија је кренула нагло напред. Успела је да смири ситуацију на Кавказу, избори се са тероризмом, поврати се економски и политички, а на међународном плану поново постане један од кључних играча.

За све поменуте успехе Руси везују име актуелног премијера. Други политичари, који можда намеравају да се на председничким изборима марта 2012. супротставе Путину, немају његово искуство.

Како за „Политику” каже Генадиј Сисојев, угледни новинар московског дневника „Комерсант”, актуелне протесте на улицама Москве и Санкт Петербурга не би требало поредити са дешавањима у арапским земљама из више разлога.

Први је чињеница да вишедневни протести нису јасно организовани. Људи се окупљају на улицама и трговима захваљујући позивима које размењују преко друштвених мрежа. Не може се тврдити да иза свега већ сада стоји нека озбиљнија организација.

Животни стандард Руса, пре свега захваљујући високој цени нафте и других енергената којима Русија располаже и тргује на светској пијаци, далеко је изнад онога у арапским државама. Тиме се могућност социјалних немира умањује. Чињеница је такође да у последње време у Русији није забележен пад стандарда обичних грађана.

Они на улице не излазе као следбеници ове или оне партије, већ као гласачи који су уверени да су покрадени. На Интернету могу да пронађу мноштво доказа да изборна процедура није испоштована у складу са законом. Дакле, у питању је искључиво грађански револт.

Ово по Сисојеву неће утицати на Путинову кандидатуру за председничку функцију која је јуче озваничена. Да ли је то Путинов одговор на постизборна дешавања? Постоје нијансе које треба имати у виду.

Могуће је да ће се премијер временом дистанцирати од владајуће странке како не би био повезан са догађајима којима смо сада сведоци. Њему сигурно неће ићи у прилог да се чврсто везује за странку чији је рејтинг пао за читавих 15 процената и чији је изборни поступак изазвао гнев грађана.

Срђа Поповић, бивши припадник организације „Отпор” и учесник више такозваних обојених револуција, такође је мишљења да је прерано за давање коначног суда о дешавањима у Русији.

„У глобалном контексту 2011. сви досадашњи протести Арапског пролећа, Медитеранског лета и Америчке јесени, развијали су се по једном од три сценарија:

Прво игнорисањем захтева опозиције, уз продужени сукоб између режима и демонстраната који је водио, било до могуће ескалације насиља, или, евентуалне, смене режима (Тунис, Египат, и донекле Јемен и Сирија).

Друго „прилагођавањем” режима и изласком у сусрет неким захтевима опозиције уз неке концесије (Мароко, Јордан и, на опште изненађење. Мјанмар (Бурма).

Треће „кооптирањем” захтева демонстраната етаблираних политичких структура и њиховим увођењем у зону „мејнстрим” политике уз губљење моментума покрета (Израел, неке европске земље и амерички „Окупирај Волстрит”).

У складу са тим, биће индикативно на који начин ће руски државни органи третирати примедбе на изборне резултате, да ли ће опозиционе групе показати знатнији степен јединства, планирања и ненасилне дисциплине, односно да ли ће обе стране покушати да спор реше дијалогом или инсистирањем на сопственим ставовима по сваку цену.

Сачекајмо да видимо шта ће рећи улице и тргови Москве и Санкт Петербурга.