САНТАЈАГО ДЕ ЧИЛЕ – Већина од 33 чилеанских рудара који су пре годину дана провели 69 дана под земљом и дочекали чудесно спасење, мало је путовала, помало окусила славу, али углавном наставља да живи релативно нормалним животом као пре несреће.

Седморица њих још увек је на боловању јер пати од поремећаја спавања, док поједини добијају терпију код куће за мање здравствене проблеме, изјавио је за АФП лекар Алехандро Пино из Чилеанске асоцијације за безбедност.

Већина њих, пак, каже да се још увек бори да се опорави од онога што су преживели и покушава да пронађе сталан посао.

„Поједини имају проблеме са успоменама које носе са собом и због тога пате. Намамо сви пођеднако довољно снаге да се вратимо назад”, изјавио је Луис Урсуа, шеф смене тог трагичног 5. августа 2010. године када се несрећа догодила.

Када су се нашли „напољу”, медији су желели да сазнају све о људима који су преживели више од два месеца 700 метара испод земље у условима неподношњиве топлоте и мрака, који једва да су ишта јели 17 дана.

Од тог тренутка до данас, појединачно или групно они су посетили више од 14 земаља, руковали се са бројним познатим личностима, прихватали различите позиве да испричају своје невероватне приче.

„Ова прича је ујединила свет који није навикнут да се ова врста добрих ствари дешава”, каже Урсуа годину дана након несреће.

На прву годишњицу од несреће са срецним крајем већина рудара покушава да поново изгради своје животе.

Већина њих и даље живи у близини рудника Сан Хозе у граду Копиапо, око 800 километра северно од престонице Сантјага.

Многи од њих успевају да пронађу повремене послове који немају везе са рудником, живећи претежно од донација које су добили након што су спашени. Четрнаесторица је тражила да буде превремено пензионисана јер нису у стању да се врате на посао. Влада још увек разматра њихове захтеве.

Власти су, такође, суочене и са тужбом о занемаривању које су поднели рудари, који траже компензацију у износу од 500.000 долара.

Урсуа и његове колеге Самуел Авалос, Хорхе Гаљегуиљос, Омар Рејгадас и Клаудио Јанес често држе предавања посвећена повећању мотивације и мера безбедности на радним местима.

Марио Сепулведа, један од, да тако кажемо, најтеатралнијих од 33 рудара, који је из рудника понео камење као поклоне, са супругом је основао компанију која се бави организовањем „мотивационих” предавања и ове недеље путује у САД где ће говорити о несрећи.

Он се, такође, бави и изградњом станова за људе који су изгубили своје домове у земљотресу који је погодио Чиле пре пола године.

За разлику од њега, Осман Араја и Дарио Сеговиа продају воће и поврће на пијаци у Копиапоу.

Пабло Рохас, Клаудио Акуна, Флоренсио Авалос и Виктор Сеговиа скупили су храброст и вратили се рударском животу, док Педро Кортес студира. Френклин Лобос, бивши фудбалер, сада предводи ниже групе у Спортском фудбалском клубу Копиапо, а једини странац међу њима, Боливијац Карлос Мамани напустио је посао у Боливији и вратио у Чиле у потрази за сталним послом.

Они још увек нису сазнали шта се тачно догодило у руднику, али су основали кмпанију за заштиту права у случају снимања филмова, издавања књига или израде различитих производа.