Danas je to turistička atrakcija: posetioci mogu u jednom malom mestu u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji, u Markersu, da na nekoliko stotina metara (precizno: 420) pod zemljom, u prostranoj jami nekadašnjeg rudnika soli, vide ogroman broj praznih vreća, paketa, drvenih sanduka i kofera. I stvore predstavu o vremenu kad je u tom, tada strogo tajnom, skrovištu bilo, pred sam kraj rata, smešteno ogromno nacističko blago.

Tog blaga odavno tamo nema, iako, s vremena na vreme, proradi mašta i ljudi poveruju da je možda još nešto skriveno i zaboravljeno. Sve su već početkom aprila 1945. odatle pokupili i utovarili u teška vozila vojnici 3. američke armije pod komandom generala Džordža Patona, koji su prodrli u Tiringiju 4. aprila.

Akcija je izvedena neverovatnom brzinom, pod direktnom komandom zapovednika američkih trupa u Evropi generala Dvajta Ajzenhauera, potonjeg američkog predsednika, a po nalogu šefa Generalštaba Američke armije generala Džordža Maršala.

Ta grozničava žurba se, po nekima, objašnjava činjenicom da je u savezničkim nagodbama, od Jalte naovamo, taj deo Nemačke po završetku rata bio namenjen Sovjetskom Savezu.

U svakom slučaju, čim su tenkovi generala Patona ušli u ovo malo mesto, njegovi vojnici su se direktno uputili ka tajnom skrovištu. Ostalo je do danas nepoznato ko im je odao strogo čuvanu nacističku tajnu. U opticaju su razne verzije. Najverovatnija je, ipak, ona o kojoj govori nekadašnji šef ugašenog rudnika Hartmut Ruk. U rudniku je, kad je iz Berlina, noću i u najvećoj tajnosti, dopremano i sklanjano nacističko blago, radilo dosta robijaša. Neko od njih je, veruje Ruk, možda prozreo o čemu je reč i to saopštio Amerikancima, kad su stigli.

Kad su se, nekoliko stotina metara pod zemljom, našli pred velikim čeličnim vratima, koja nisu uspeli da otvore, Patonovi vojnici su napravili otvor u zidu od cigala. Obazrivo su, uz pomoć baterijskih lampi, istraživali prostor. I bili najednom fascinirani prizorom: pred njima su se pod svodovima i kristalima ogromne rudarske jame, u besprekornom redu, ukazale hiljade uredno složenih vreća, paketa, drvenih sanduka i kofera koji su, kako se brzo ispostavilo, bili krcati zlatnim polugama, novčanicama, slikama i skulpturama. Otkriće je bilo takvo i toliko da je general Ajzenhauer, u najvećoj žurbi, stigao da se sam, i neposredno, u sve uveri!

Hamburški „Špigl” u svom onlajn izdanju, i podsećanju na jednu od velikih tajni Drugog svetskog rata, objašnjava otkud u dubokoj provinciji toliko blago.

Kad su saveznička bombardovanja u februaru počela da razaraju prestonicu, predsednik Rajhsbanke Valter Funk je, svakako uz firerovu saglasnost, odlučio da „evakuiše” najveći deo deviznih rezervi. Po direktnom Hitlerovom nalogu, šef vladinog ureda Hajnrih Lamers izdao je 6. marta 1945. godine naredbu muzejima i galerijama da se u skrovište zlata i deviza skloni i dragoceno umetničko blago.    

Dosta je uglednih nemačkih istoričara bankarstva i banaka koji u to ne veruju. Bliža im je verzija po kojoj su Amerikanci veliki deo tog blaga, koje su nacisti oteli i pokrali sa okupiranih teritorija, vratili svojim starim vlasnicima. Veliki deo umetničkog blaga vraćen je, takođe, pedesetih godina berlinskim galerijama i muzejima.

Pouzdanije tragove i dokaze o tome šta je zaista nađeno u onoj rudarskoj jami pružio je izveštaj jedne komisije istoričara koju je formirala američka vlada. U tom izveštaju (objavljen je 1997) precizno je saopšteno da su u sanducima i vrećama, osim zlatnih poluga i deviza, nađene veće količine platine, srebra, nakita – između ostalog i zubno zlato oduzeto jevrejskim i drugim žrtvama – dragocene slike (Rembrant, Direr...) i skulpture, među kojima se nalazila i svetski čuvena bista Nefertite: jedno od najčuvenijih dela staroegipatske umetnosti koje se, kao prava svetinja, sada čuva u Berlinu.