Данас је то туристичка атракција: посетиоци могу у једном малом месту у источнонемачкој покрајини Тирингији, у Маркерсу, да на неколико стотина метара (прецизно: 420) под земљом, у пространој јами некадашњег рудника соли, виде огроман број празних врећа, пакета, дрвених сандука и кофера. И створе представу о времену кад је у том, тада строго тајном, скровишту било, пред сам крај рата, смештено огромно нацистичко благо.

Тог блага одавно тамо нема, иако, с времена на време, проради машта и људи поверују да је можда још нешто скривено и заборављено. Све су већ почетком априла 1945. одатле покупили и утоварили у тешка возила војници 3. америчке армије под командом генерала Џорџа Патона, који су продрли у Тирингију 4. априла.

Акција је изведена невероватном брзином, под директном командом заповедника америчких трупа у Европи генерала Двајта Ајзенхауера, потоњег америчког председника, а по налогу шефа Генералштаба Америчке армије генерала Џорџа Маршала.

Та грозничава журба се, по некима, објашњава чињеницом да је у савезничким нагодбама, од Јалте наовамо, тај део Немачке по завршетку рата био намењен Совјетском Савезу.

У сваком случају, чим су тенкови генерала Патона ушли у ово мало место, његови војници су се директно упутили ка тајном скровишту. Остало је до данас непознато ко им је одао строго чувану нацистичку тајну. У оптицају су разне верзије. Највероватнија је, ипак, она о којој говори некадашњи шеф угашеног рудника Хартмут Рук. У руднику је, кад је из Берлина, ноћу и у највећој тајности, допремано и склањано нацистичко благо, радило доста робијаша. Неко од њих је, верује Рук, можда прозрео о чему је реч и то саопштио Американцима, кад су стигли.

Кад су се, неколико стотина метара под земљом, нашли пред великим челичним вратима, која нису успели да отворе, Патонови војници су направили отвор у зиду од цигала. Обазриво су, уз помоћ батеријских лампи, истраживали простор. И били наједном фасцинирани призором: пред њима су се под сводовима и кристалима огромне рударске јаме, у беспрекорном реду, указале хиљаде уредно сложених врећа, пакета, дрвених сандука и кофера који су, како се брзо испоставило, били крцати златним полугама, новчаницама, сликама и скулптурама. Откриће је било такво и толико да је генерал Ајзенхауер, у највећој журби, стигао да се сам, и непосредно, у све увери!

Хамбуршки „Шпигл” у свом онлајн издању, и подсећању на једну од великих тајни Другог светског рата, објашњава откуд у дубокој провинцији толико благо.

Кад су савезничка бомбардовања у фебруару почела да разарају престоницу, председник Рајхсбанке Валтер Функ је, свакако уз фирерову сагласност, одлучио да „евакуише” највећи део девизних резерви. По директном Хитлеровом налогу, шеф владиног уреда Хајнрих Ламерс издао је 6. марта 1945. године наредбу музејима и галеријама да се у скровиште злата и девиза склони и драгоцено уметничко благо.    

Доста је угледних немачких историчара банкарства и банака који у то не верују. Ближа им је верзија по којој су Американци велики део тог блага, које су нацисти отели и покрали са окупираних територија, вратили својим старим власницима. Велики део уметничког блага враћен је, такође, педесетих година берлинским галеријама и музејима.

Поузданије трагове и доказе о томе шта је заиста нађено у оној рударској јами пружио је извештај једне комисије историчара коју је формирала америчка влада. У том извештају (објављен је 1997) прецизно је саопштено да су у сандуцима и врећама, осим златних полуга и девиза, нађене веће количине платине, сребра, накита – између осталог и зубно злато одузето јеврејским и другим жртвама – драгоцене слике (Рембрант, Дирер...) и скулптуре, међу којима се налазила и светски чувена биста Нефертите: једно од најчувенијих дела староегипатске уметности које се, као права светиња, сада чува у Берлину.