„Еурека”, архимедовски су прокоментарисали званично овдашње обавештење да „спољна политика Србије има четири стуба – Европску унију, САД, Русију и Кину”. Усклик је изражавао: и одобравање да је тако широким позиционирањем Београд себе „исправно” поставио у глобалним односима и иронију да се „контрапродуктивно разапео”.

Специјалиста за игру речи каже да спор нестаје – ако се поменути израз употреби као скраћеница ЕУРЕКА. Јер, онда може да се протумачи као кованица која „разјашњава” стратегију Србије: циљ јој је да уђе у ЕУ (Европску унију) ка којој води „врлудава” РЕКА (Русија, Европа, Кина, Америка).

Биле су неопходне, како се сазнаје, и друге варијанте вербалне акробатике да се страним и домаћим радозналцима „открије право значење” летошње изјаве председника Бориса Тадића о „четири стуба” београдске дипломатије. Иако је он нагласио (у интервјуу „Политици”) да је „најважније да Србија постане чланица ЕУ”, да је то „непроменљив политички циљ” и да „остала стратегијска партнерства не ометају постизање тог циља”, чуле су се слутње да се овдашња спољна политика „разуђује” тако да „није сасвим јасан распоред њених приоритета”. Ако постоји непоколебљива решеност да се иде ка Бриселу, чему његово „стављање у кош” са Вашингтоном, Москвом и Пекингом – ширила се љубопитљивост.

Кад се у виду имају сложене околности и разноврсне доступне процене, могло би да се каже да је до плурализације стубова да би се обгрлио само један од њих, дошло из такође четири разлога: 1. пошто је прикључивање континенталној унији подужи и деликатан процес, подесно је свој међународни положај и предстојећу кандидатуру ојачати и што јачим спољним везама 2. под притиском економске кризе, неопходна је материјална потпора с више страна 3. за очување територијалног интегритета, битан је развој сарадње са силама, поготову сталним чланицама Савета безбедности УН, које се противе (Русија, Кина) једнострано прокламованој независности Косова 4. треба имати и план Б и кад си убеђен да ће се остварити план А.

До свестраног комбиновања долази, међутим, у време повећаних компликација у међународним односима. Опет у четвороуглу: 1. ни великим силама није више лако да за своје програме привуку остале „гиганте” или мале земље, а камоли малим земљама да за своја стремљења окупе водеће силе 2. криза махом наводи да се води рачуна о сопственим непосредним интересима 3. Балкан поодавно није међу глобално истакнутим приоритетима (предњаче борба против тероризма и стабилизација међународних финансијских и енергетских токова) 4. нема сагласности ни око редоследа потеза и домета мера за начелно усаглашене међународне тежње (смањивање загађивања атмосфере, неширење оружја за масовно уништавање, сузбијање сиромаштва).

Овдашња дипломатска оператива делује у још једном четвороуглу. Који чине: суседи (од којих су четири делови бивше нам заједничке државе), Хашки трибунал, несврстани и међународне институције (УН, ММФ, Светска банка).

У свему томе, као опет самостална држава Србија настоји да обликује свој нови међународни идентитет. Операција спада међу најсложеније те врсте. Из поново бар четири разлога: 1. да се покажемо кооперативни у мери у којој смо бивали, или тако доживљавани, као конфликтивни 2. да се од актера од кога су се други оцепљивали искажемо као подесан партнер за придруживање 3. да се афирмишемо као складан део непосредног окружења и 4. да се прилагодимо ситуацији да су нам за остварење наших интереса велики партнери потребнији него ми њима за реализацију њихових тежњи, осим ако с нама рачунају као с монетом за међусобно поткусуривање.

Додатну оригиналност нашег положаја, којој не налазим равна бар у личном подужем спољнополитичком искуству, видим у околности да постоји готово апсолутна сагласност (и Брисела и Вашингтона и Москве и Пекинга, као и свих завађених овдашњих битних снага) да треба само да „ћагом” озваничимо оно што јесмо – део Европе. Па зашто ипак још нисмо на прагу уласка у њену унију – питање је на који би они што мисле да су му пронашли целовит одговор, могли да се одваже да узвикну „ЕУРЕКА”…