Jedan od najznačajnijih finskih državnika i bivši predsednik Finske Urho Kekonen davno je rekao da pametne zemlje prijatelje imaju blizu, a neprijatelje daleko. Nažalost, ova vrsta mudrosti retko je važila na Balkanu na kojem su prvi susedi, kao po nepisanom pravilu, gorki neprijatelji, dok se prijatelji traže na velikim daljinama u Rusiji, Americi, Kini... U skladu s tim, Slovenija je mesecima blokirala pregovore o pristupanju Hrvatske Evropskoj uniji dok se ne reši pitanje granice, Hrvatska tuži Srbiju za genocid, Grčka stopira Makedoniji evroatlantske integracije zbog nerešenog pitanja imena, dok Makedonija traži da Međunarodni sud pravde kazni Grčku što joj ne dozvoljava da uđe u NATO, nižu se priznanja nezavisnosti Kosova što Srbija kažnjava proterivanjem ambasadora.

Odnosi Srbije sa susednim zemljama nastalim raspadom SFRJ opterećeni su ili prevashodno zbog ratne zaostavštine (Hrvatska i Bosna i Hercegovina) ili zbog drugačijeg viđenja problema Kosova (Crna Gora i Makedonija). S druge strane, Srbija ima intenzivne i veoma dobre kontakte s članicama Evropske unije u susedstvu, Rumunijom i Bugarskom.

Dok ekonomska saradnja sa zemljama potpisnicama Cefta sporazuma za Srbiju donosi značajan spoljnotrgovinski prihod, politički odnosi često nailaze na prepreke, tako da već duže vreme BiH u Srbiji ima samo otpravnika poslova a ne i ambasadora, dok Srbija negoduje što joj Crna Gora ne daje da ostvari ambiciozan plan otvaranja čak tri konzulata u ovoj maloj zemlji.

Čak i kad se izuzme pitanje Kosova, srpska diplomatija je nedavno pokazala da je uvek spremna da žustro reaguje na susede. Samo nekoliko sati posle incidenta u Pragu, kada je grupa hrvatskih srednjoškolaca „grubo vređala” učenike Matematičke gimnazije iz Beograda koji su u Češkoj boravili na ekskurziji, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je oštar demarš ambasadi Hrvatske u Beogradu. Tu pomalo preteranu reakciju MSP-a bivši ambasador Srbije u Hrvatskoj i predsednik Foruma za međunarodne odnose Milan Simurdić ocenio je da mu liči na preterano korišćenje diplomatskih mišića. U izjavi za Betu on je tada objasnio da diplomatija po definiciji sadrži odmerenost i gradaciju u reakciji i da je u suštini „najveći problem što se ne vodi računa ili se svesno propušta da se neguje konstruktivni duh i atmosfera dobrosusedstva i regionalne saradnje”.

„Nema bilateralnih sastanaka i dogovora, nema novih ugovora, nema regionalnih okupljanja na kojima Srbija aktivno učestvuje što znači da je našoj diplomatiji potreban preokret i jasan okvir nastupa prema regionu i susedima jer se problemi ne zatvaraju a novi nadiru”, ocenio je tada Simurdić.

Profesor dr Predrag Simić naglašava da je Srbiji veoma važno da ima dobre odnose sa susedima.

„Odnosi sa susedima nisu samo važni kao jedan od uslova za pridruživanje EU već je to i naš nacionalni interes budući da u svim tim okolnim zemljama živi znatan broj pripadnika srpskog naroda tako da naš cilj mora da bude dobra saradnja sa tim zemljama. Mi moramo i da sagledamo da je zemljama u našem okruženju cilj ne samo evropska već i evroatlantska integracija i da procenimo kakvi će, na primer, biti naši odnosi kada BiH bude članica NATO-a. Iz mog diplomatskog iskustva jasno zaključujem da EU želi da prostor nekadašnje Jugoslavije konsoliduje tako što će Zagreb i Beograd uvući u svoje redove, budući da je njihov uticaj presudan na rešavanje problema u regionu, pre svega u Bosni i Hercegovini”, kaže Simić.

Region zapadnog Balkana zasad, prema svemu sudeći, nije u stanju da prevaziđe sve razmirice pa da, kao zemlje Višegradske četvorke (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska), uprkos svim razmimoilaženjima, postave cilj da se zajednički bore za ulazak u EU i da jedna drugoj „ne podmeću nogu” na tom putu. Regionalna saradnja se u ovom primeru pokazala kao ključ uspeha, jer saradnjom sa susedima se na neki način pokazuje koliko će jedna zemlja biti sposobna da sarađuje sa ostalim državama članicama EU.

Međutim, da postoji nada u poboljšanje dobrosusedskih odnosa svedoči i ovogodišnji primer kada je Hrvatska ustupila Srbiji prevod brojnih evropskih dokumenata, koji je Hrvatsku koštao oko milion evra, a pri čemu su ti dokumenti neophodni za napredovanje u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.

N. Radičević