To što pojedini naši čelni ljudi namerno neće da vide šta nam se dešava s rastom spoljnog privatnog duga (privreda i banke) ostavljam njima na profesionalnu čast, ali suština stvari je mnogo bolnija nego što oni to pokušavaju da sakriju. Otplata tih 14 ili 15 milijardi evra, koliko sada iznosi ta obaveza, već u idućoj godini odneće dodatnih četiri procenta već okrnjenog bruto domaćeg proizvoda. Mogu li država ili NBS da budu indiferentni na toliki trošak? Naravno da ne mogu, upozorava profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Đorđe Đukić i dodaje da svi naši proračuni BDP pate od velike statističke iluzije po kojoj čak i toliki izdatak mi možemo lako da „iznesemo”.

Đukić tvrdi da projekcija BDP za iduću godinu, od oko 1,5, pa i koji procentni poen više, nije siguran oslonac za devizne obaveze koje očekuju Srbiju sledeće godine. Prevashodno za privatni dug. Đukić tu obavezu vidi kao veći izazov državi i NBS nego ukupan javni dug zemlje.

Naš BDP počiva u najvećoj meri, čak 70 odsto, na svakovrsnim uslugama, pa i finansijskim. Šta to znači? Da mi od tog nacionalnog kolača ne možemo da platimo inostrane dugove. Srbija nema jaku izvoznu privredu koja bi joj donela sigurne devize kojima može lako da servisira spoljne obaveze, a usluge to nisu. One su u ovom slučaju samo statistička, ali ne i ozbiljna platežna kategorija.

Pošto je najveći broj tih zajmova dat u dinara, a obračunat u deviznom znaku, NBS, naglašava Đukić, mora da održava gotovo fiksiran devizni kurs jer bi sa svakom, a pogotovo osetnijom, promenom vrednosti dinara naša preduzeća zapala u ozbiljne finansijske teškoće, pošto bi za svaki evro morali da plate mnogo više nego u času zaduživanja. Toliki kursni rizik malo ko može da izdrži i da ga plati.

Zato su NBS ali i predstavnici naših ekonomski vlasti išli početkom ove godine u Beč, s blagoslovom MMF, da „izmole” strane banke da ne povlače plasirane zajmove iz Srbije jer bi to moglo da nas gurne u velike platnobilansne probleme. One su, bez izuzetka, to prihvatile, pa je, uverava naš sagovornik, ispalo da NBS više vodi računa o njihovom interesu, a ne oni sami. Đukić smatra da je NBS trebalo da pusti špekulante da odu, čak i po visokoj ceni i padu deviznih rezervi, jer samo bi tada znala s kim ima posla. Oni kojima je dugoročan interes da rade i posluju u Srbiji – sigurno ne bi otišli.

Zato će, po njemu, ovaj čudan odnos NBS, države i stranih banaka, preko kursa platiti izvoznici. Oni su prinuđeni da trpe „obuzdavanje” kursa upravo zbog onih koji su se zadužili preko „kros border” kredita. Koliko je za državu opasno naglo povlačenje zajmova datih privatnom sektoru videli smo konačno jesenas kada je počelo povlačenje tih kratkoročnih zajmova iz Srbije zbog svetskog finansijskog sloma, ali i to je cena nemogućnosti NBS da ih stavi pod kontrolu, zaključio je Đukić.

S. Kostić