То што поједини наши челни људи намерно неће да виде шта нам се дешава с растом спољног приватног дуга (привреда и банке) остављам њима на професионалну част, али суштина ствари је много болнија него што они то покушавају да сакрију. Отплата тих 14 или 15 милијарди евра, колико сада износи та обавеза, већ у идућој години однеће додатних четири процента већ окрњеног бруто домаћег производа. Могу ли држава или НБС да буду индиферентни на толики трошак? Наравно да не могу, упозорава професор Економског факултета у Београду др Ђорђе Ђукић и додаје да сви наши прорачуни БДП пате од велике статистичке илузије по којој чак и толики издатак ми можемо лако да „изнесемо”.

Ђукић тврди да пројекција БДП за идућу годину, од око 1,5, па и који процентни поен више, није сигуран ослонац за девизне обавезе које очекују Србију следеће године. Превасходно за приватни дуг. Ђукић ту обавезу види као већи изазов држави и НБС него укупан јавни дуг земље.

Наш БДП почива у највећој мери, чак 70 одсто, на сваковрсним услугама, па и финансијским. Шта то значи? Да ми од тог националног колача не можемо да платимо иностране дугове. Србија нема јаку извозну привреду која би јој донела сигурне девизе којима може лако да сервисира спољне обавезе, а услуге то нису. Оне су у овом случају само статистичка, али не и озбиљна платежна категорија.

Пошто је највећи број тих зајмова дат у динара, а обрачунат у девизном знаку, НБС, наглашава Ђукић, мора да одржава готово фиксиран девизни курс јер би са сваком, а поготово осетнијом, променом вредности динара наша предузећа запала у озбиљне финансијске тешкоће, пошто би за сваки евро морали да плате много више него у часу задуживања. Толики курсни ризик мало ко може да издржи и да га плати.

Зато су НБС али и представници наших економски власти ишли почетком ове године у Беч, с благословом ММФ, да „измоле” стране банке да не повлаче пласиране зајмове из Србије јер би то могло да нас гурне у велике платнобилансне проблеме. Оне су, без изузетка, то прихватиле, па је, уверава наш саговорник, испало да НБС више води рачуна о њиховом интересу, а не они сами. Ђукић сматра да је НБС требало да пусти шпекуланте да оду, чак и по високој цени и паду девизних резерви, јер само би тада знала с ким има посла. Они којима је дугорочан интерес да раде и послују у Србији – сигурно не би отишли.

Зато ће, по њему, овај чудан однос НБС, државе и страних банака, преко курса платити извозници. Они су принуђени да трпе „обуздавање” курса управо због оних који су се задужили преко „крос бордер” кредита. Колико је за државу опасно нагло повлачење зајмова датих приватном сектору видели смо коначно јесенас када је почело повлачење тих краткорочних зајмова из Србије због светског финансијског слома, али и то је цена немогућности НБС да их стави под контролу, закључио је Ђукић.

С. Костић