Највећим успехом многих некадашњих и данашњих писаца из ових крајева Балкана сматра се управо то што је о њима писао хрватски књижевни и музички критичар, новинар и писац Игор Мандић, драг гост Београда, чију је последњу књигу „У задњи час“ код нас објавило српско представништво хрватске издавачке куће „Профил књига“. У Хрватској је Мандић често „ступидно опањкаван“ како се продао Београду, тако што је „за масне паре оцрњивао Крлежу“, а затим и због тога што је 1996. године „демонстративно прешао границу“ како би у Београду био чашћаван клековачом и шкембићима.

О свему томе без устезања Игор Мандић проговара у поменутој својој књизи, аутобиографском ријалити шоу програму (и наставку претходног дела „Себи под кожу“), у којој напокон открива шта је то што га је одувек истински привлачило у Србији. Према Мандићевом мудром признању биле су то – Српкиње, које су га увек радо виђале у свом друштву. Овакво „природно“ образложење, које шеретски удара на све „политикантске калкулације и патриотске ламентације“, није тако често на западном Балкану, на коме се још осећају болне последице цепкања култура и људских вредности и где својатање Његоша, Андрића, Селимовића или Пекића, нажалост, превазилази оквире дневних новина и задире у осетљиво питање дубоко уздрманих националних идентитета.

У Србији се често чује и мишљење Сплићанина Бориса Дежуловића, аутора јасног антиратног опредељења, који је недавно подједнако осудио скандалозну пресуду загребачког Општинског судакојом је угледни хрватски интелектуалац Предраг Матвејевић осуђен због увреде Туђмановог и Бобановог писара Миле Пешорде, као и напад у Београду на Теофила Панчића. Такође, долазак Дубравке Угрешић, хрватске ауторке која од 1993. године живи у Амстердаму, увек је запажен код нас, нарочито због њене критичности у односу на питања идентитета, национализма, митова.

Дакле, српска средина јесте отворена за књижевнике и мишљења из окружења, а у прилог томе говоре и објављивања тренутно најпопуларнијих аутора из Хрватске и БИХ, као и њихова гостовања у Београду. Издавачка кућа „Ренде“ (ту је и српско представништво хрватског ВБЗ) даје најсликовити преглед савремене хрватске и босанскохерцеговачке књижевне сцене, а дела аутора Миљенка Јерговића, Ведране Рудан, Рената Баретића, Мелине Камерић, Анте Томића, Мухарема Баздуља, Емира Имамовића Пиркета, Слађане Буковац, Ламије Бегагић и других не „преводи“, већ их преноси у изворном облику језичке разноликости некада једног српскохрватског књижевног језика.

Романи Миљенка Јерговића одсликавају и ужасне доказе о томе да су жртве садашње „југосфере“ највише молиле своје џелате, управо зато што су живеле уз њих и добро их познавале. У „Рендету“ читамо, између осталих, и Јерговићеве романе „Мама Леоне“, „BuickRivera“, „Двори од ораха“, „Рута Таненбаум“, нови „Роман о Корини“.

Књиге Ведране Рудан „Ухо, грло, нож“, „Ја, невјерница“, „Црнци у Фиренци“, „Љубав на последњи поглед“ бестселери су широм Хрватске и Србије. Да ли сочне псовке или још сочнија критика транзиције, мушког шовинизма, женске глупости оличене у жељи за идилом, моћи, власти, цркве, државе, лажног морала, чине ове књиге, на неки начин, катарзичним за наше људе? Ипак, проговарајући о разликама и сличностима међу људима из југосфере, Ведрана Рудан поставља и универзална питања о томе како најзад бити слободан. Међутим, ниједна српска издавачка кућа није отворила своје представништво у Хрватској, па ни у БиХ, Словенији или Македонији, а издања или гостовања српских писаца, појединачно или на сајмовима књига у окружењу, врло су спорадична.

Марина Вулићевић