Иако су неколико година после распада СФРЈ кинематографије нових земаља биле одречне по питању сарадњи, већ почетком двехиљадитих продуценти су схватили да морају да се удружују како би реализовали своје филмове.

Прве кораке у успостављању филмске сарадње међу некада зараћеним странама начинио је Љубиша Самарџић у редитељском делу „Ледина”, које је реализовао с партнерима из Хрватске и Босне и Херцеговине. Прва копродукција свих земаља некадашње СФРЈ била је драма „Караула” Рајка Грлића која је 2004. године, у причи о догађајима на македонској караули пред распад СФРЈ, финансијски удружила продуценте око филма који је премијерно приказиван 2006. Од тада до данас доста је примера о копродукцијама, а слично се догодило и недавно у пројекту Не„ке друге приче”, омнибусу у којем су пет прича о материнству и рађању новог живота режирале редитељке из пет република некадашње Југославије.

Према подацима Филмског центра Србије, у 2009. остварено је 22 копродукције између Србије и других земаља, а највише копродукција је из земаља некадашње СФРЈ. У случају хрватског филма Ке„њац” Антонија Нуића учешће српске кинематографије у тој копродукцији је 4,35 одсто од укупног буџета, док је у случају хрватског филма „Метастазе” Бранка Шмита, који је овогодишњем Фесту освојио „Политикину” награду за најбољи филм програма Евро„па ван Европе”, учешће српских партнера 4,86 одсто. У реализацију новог филма словеначког редитеља Дамјана Козолеа учествовали су и српски копродуценти са 3,77 одсто буџета филма, док је у случају филма „Пејзаж број 2” Винка Модерндорфера учешће Србије било 4,17 одсто.

У случају филма „Свети Георгије убива аждаху” Срђана Драгојевића, који је настао у српско-босанско-бугарској копродукцији, учешће српских продуцената износило је 67,5 одсто, због чега се ова драма сматра већински српском.   

И. Аранђеловић