Мајку му божију, мада сам рахметли, живнуо сам када сам чуо за ту дивну ријеч „југосфера”. Тај Тим Џуда черчиловски мудро збори, свака му је ка у Његоша.

Дакле, разумемо се, на ком год од наших језика титловали маршала. Ко је прошле године читао текст познатог британског новинара Тима Џуде под насловом „Југославија је мртва – живела Југосфера”, објављеног у лондонском „Економисту”, и при том му се јавила реинкарнација неке од Југославија, у ма ком облику, тај онда верује и да постоји живот после живота, што ће рећи да и маршал чита штампу, па је, по стандардима геополитичког новоговора, довољан услов да постане „југосферичан”.

Лансирање тог појма у балканску орбиту изазива навалу хистерије, сумњичавости, одобравања и анализа у земљама бивше браће. Можда и нехотице, кум југосфере је у тренуцима надахнућа изабрао праву реч за односе између бивших република: звучи довољно научнофантастично да буде неостварљиво, а истовремено довољно ретро да мит о бившој држави лебди као далеко, али могуће решење. Нешто као омнибус „Ратова звезда” и „Сутјеске”.

– Да, има ту нешто, у тој комбинацији „Одисеје у свемиру” и Авноја, која се заиста чује већ у само речи југосфера – каже Миљенко Јерговић. За једног од најчитанијих хрватских писаца у Србији, Џуда је био крајње добронамеран и трудио се да о Балкану размишља као што би размишљао о Латинској Америци или о Скандинавији.

– Али, нажалост, то не иде. А Југославија се, наравно, заувек распала. У људској историји две ствари нису забележене: мртваци никада нису оживљавали нити је икада иједна нестала држава васкрснула. Домољуби, међутим, верују у зомбије, па би их требало послати у Холивуд. Или психијатру.

Јерговић мисли да је југосфера још један од оних друштвених мамаца који служе само томе да имају чиме да се баве они који држе да им је национални задатак да упокоје југословенскога вампира.

– Наравно, Џуда је мислио нешто посве друго, али шта нас брига шта је он мислио кад ми знамо да то подли Албион, или већ ко, жели да нас утера у неку четврту или седму Југославију. Тако то, дакле, доживљавају они који воде рачуна о домовини и о отаџбини.

Јерговић је у праву, као и Џуда. Бивша посвађана и закрвљена браћа толико интензивирају сарадњу у неколико последњих месеци да лексикон „Ју митологије”, који је Борис Тадић поклонио свом хрватском колеги Иви Јосиповићу, представља тек симболичан гест у следу догађаја који се могу сматрати југосферичним, а за оне који се баве вампирологијом, и југоносталгичним: најављено је успостављање нове заједничке железнице Срба, Хрвата и Словенаца (СХС, звучи познато, зар не), а невиђени ентузијазам за пружном интеграцијом одмах су показали Црногорци и Македонци. Али, ако расцепкане железнице буду клопарале заједничким спорим пругама, са амбицијом коначне изградње брзих возова, којима би се од Београда до Загреба путовало два сата, и изнад наших глава, углавном усијаних, извесна је још једна саобраћајна алијанса. „Јат еврејз” и „Монтенегро ерлајнз” 31. октобра озваничавају нови ваздушни савез и позивају регионалне авио-компаније да се прикључе небеском савезништву.

Затим, представници лутрија из Црне Горе, Словеније, Хрватске, Србије, Босне, Косова и Македоније састали су се у Сарајеву да размотре покретање заједничке лутрије на којој би главни добитак износио и до 20 милиона евра. Има тога још: уз расправу о формирању коцкарског пакта, неизоставно је попуњавање листића спортске прогнозе, а за то је, опет, неопходно реинакрнирати славну југословенску фудбалску лигу, наравно, под другим именом. Како је фудбал симболички најважнији јер није ли распад почео чувеном макљажом на максимирском стадиону 1990. године, када је Звезда гостовала Динаму, а при том је и прилично глупо да орбиталне југосферичне демократије признају да су хулигани јачи од њих 20 година касније, и сасвим је логична идеја о заједничкој кандидатури Србије, Хрватске и Босне за домаћине Европског фудбалског првенства 2020. године.

Новинар „Младине” Јуре Алексић, кад чује „југосфера”, на прву лопту му се чини само као још једна трендиглупост од које би неки људи вероватно хтели да зараде брзу кинту.

– Ако је ту реч о нормалним односима међу државама или чак о неким подебљаним економским сарадњама, онда, наравно, онда зашто да не. Али ништа више од тога, и човек мора да се запита: зашто? Па који смо ми онда отишли? Да се сада опет нешто повезујемо, конфедеришемо, југосферишемо… Па, за име света, зашто? Ја мислим да је то у она добра стара времена најбоље рекла група „Генерација 5”кад је певала: „Ти само буди довољно далеко…”.

Можда су донедавно довољно далеко била правосуђа и полиције Србије и Хрватске, али су и они морали да оболе од југосферичног вируса, пошто је то био једини логични одговор на регионално мафијашко братство и јединство. Тако је коначно потписан уговор о изручењу између Србије и Хрватске, а први крупан заједнички плен је Сретко Калинић, који је већ заузео једну од ћелија у ЦЗ-у. Уз полиције и министарства правде, војске Србије и Хрватске су такође изразиле амбиције за копродукцијом у сфери војне индустрије, а тенк М-84 заиста изазива ону врсту југоносталгије која може да се измери. Била је тешка милијарде долара.

Можда је у светским анкетама „југо” најгори аутомобил свих времена, али за самоуправну, а богами и за транзициону радничку класу, остао је заувек народни ауто, склапан од делова и компоненти које су стизале из свих република СФРЈ. Готово читав ентеријер „југа” уређиван је у Хрватској.

„Југо” и тенк, индустријски симболи Титове заоставштине, завршили су различито: М-84 је остао заглављен у југословенском грађанском рату и „Пустињској олуји”, пошто смо 150 комада продали Кувајћанима 1991. године, што је један од највећих послова које је југословенска привреда у целини икад склопила, док „југо” и даље тандрче по друмовима свих република и покрајина као крнтија-споменик оног времена у које би његови власници, губитници, последњих 20 година вероватно желели да се врате. Па макар то значило катапултирање у југосферу.

И, као и у свим причама, биле оне југоносталгичне или југосферичне, ако вам није нешто јасно, увек следите траг пара. Републике су се уочи распада већ претвориле у државице, са својим централним банкама, спољнотрговинским гигантима, челичанама и шећеранама. Само су „југо” и тенк, уз „Фапове” аутобусе, пркосили неумитном крају, крвавом разводу 35-годишњег брака.

– Али и бродоградилишта у Хрватској су имала више стотина снабдевача из свих република. Између 1989. и 1991. године је дошпло до наглог затварања привреда, али је то затварање имало много јачи ефекат од рата и снакција – упозорава уредник сајта еkonomija.org Мирослав Здравковић, указујући: и после више од 20 година, нисмо обновили ни мали део од сарадње каква је постојала до 1989. године.

Словенија јесте најпрагматичнија, водећи рачуна о својим интересима. Према подацима Привредне коморе Србије, Словенија је од 2000. до 2010. године у Србију уложила око 1,5 милијарди евра инвестиција, отварајући више од 400 фирми и представништава. Србија је за исто време остварила тек – две инвестиције: „Комтрејд” Веселина Јевросимовића је купио „Хермес” за 40 милиона евра, док је „Беохемија-Инхем” купила „Шампионку” за шест милиона. С Хрватском је ситуација још, хм, смешнија. Док су они код нас отворили 200 фирми и представништава, са 500 милиона евра инвестиција, једина српска компанија која је успела да пробије хрватски зид је „Свислајон” Родољуба Драшковића, који је купио компанију из Сиска за око 20 милиона евра. Словенија паметним улагањем у земље бивше СФРЈ пегла свој дефицит према ЕУ.

Следи је Хрватска, а ми смо негде у средини те југосферичне приче.

Недавном куповином „Дроге Колинске”, хрватски крупни „капиталац” Емил Тедески је постао власник „смокија”, „бананице”, „гранд кафе”, али се само у Београду кукало да су Хрвати купили српске брендове. Заблуда, они су одавно били словеначки.

Лебдећи заједно у орбити планетарног система неког новог ју-Бенелукса, планета србосфера се, дакле, понаша типично југоносталгичарски.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Добро дошли у југословенски Бенелукс

Професор ФПН-а Предраг Симић разговарао је с Џудом када је писао први текст о југосфери.Професор наглашава да све више долази до изражаја чињеница да земље имају више заједничког међусобно, него с другим земљама.

– Када сам 2006. године дошао у Париз као амбасадор, углавном смо се гледали испод ока, али је на иницијативу Француза најпре Македонац организовао ручак за амбасадоре бивших република, затим Хрват, па ја,и то се наставило у ритму сваких месец дана. Било нам је интересантно да размењујемо информације о западном Балкану, о уласку у ЕУ. Ја сам, на једном од ручкова, као госта изненађења довео словеначког амбасадора. За четири године смо функционисали врло успешно и само смо заједно нешто значили у граду са 30.000 дипломата – каже Симић.

–Југославија је мртва, али југословенски Бенелукс,или нека врста југословенског нордијског савета,могућ је и реалан.То су ми и иначе сугерисали у Ке д’Орсеју – напомиње Симић.

-----------------------------------------------------------

Посмртни марш, па Ускрснуће

Стотину врхунских музичара из свих земаља бивше Југославије идуће године крећу на турнеју по региону, а потом и у Европу, с циљем да поново повежу публику с територије бивше државе.Концерт ће започети крајње симболично, Другом симфонијом Густава Малера, која у првом ставу почиње Посмртним маршем, а завршава се Ускрснућем.

------------------------------------------------------------------

Карлов угао

. Враћамо се на братство и јединство. Политичари, привредници и уметници су за јединство, а криминалци за братство.

. У југосфери се лакше дише, али се теже гута.

. Србија је спремна за сарадњу. Ако нам Хрвати опросте „Олују”, Бошњаци Тузлу и Кравице, а Црногорци признање Косова.

. Градимо нову кућу. Али, овога пута без цвећа.

. Срби су први повукли ногу. И извинили се за фаулове.

. Идемо на јединство. Али, овога пута без братства.

Драгутин Минић

-----------------------------------------------------------

Се­ве­ри­на ме­ђу шљи­ва­ма

Уче­шће нај­ве­ће хр­ват­ске поп зве­зде Хр­ват­ске Се­ве­ри­не Вуч­ко­вић на Фе­сти­ва­лу шљи­ве у Бла­цу уз­бур­ка­ло је ду­хо­ве у За­гре­бу, али ме­ђу­соб­на естрад­на раз­ме­на, не са­мо из­ме­ђу Ср­би­је и Хр­ват­ске, већ и оста­лих ре­пу­бли­ка, одав­но је ре­ал­ност. Упра­во су у Хр­ват­ској нај­по­се­ће­ни­ја ме­ста за ноћ­ни из­ла­зак клу­бо­ви у ко­ји­ма се пу­шта­ју срп­ски на­род­ња­ци и тур­бо-фолк, док ши­ром Ср­би­је го­сту­ју „Ма­га­зин“, Ни­на Ба­дрић или Бо­рис Нов­ко­вић.

Ве­ли­ке тур­не­је по гра­до­ви­ма бив­ше СФРЈ одр­жа­ва­ју Здрав­ко Чо­лић, Ле­па Бре­на, Ми­ро­слав Илић и Жељ­ко Јок­си­мо­вић, док по­зи­ву му­зич­ког Бе­о­гра­да још одо­ле­ва­ју Џи­бо­ни, Оли­вер Дра­го­је­вић и Ми­шо Ко­вач.