Одакле се одједном појавио „клан браће Шарић“за који полиција верује да је успео да заради незамисливе суме новца од продаје кокаина? Докле досежу краци пљеваљске хоботнице? Зашто држава није на време реаговала? Како су тамо неки „Црногорци” (како су Шариће често називали) могли да купују предузећа и земљу по Србији? Зар се нико није запитао одакле им толике паре? Како су се Шарићи инсталирали у социјални живот Србије? Колика је реална опасност и шта се може очекивати после удара државе на криминалну организацију за коју се тврди да досад није виђена у Србији и на југоистоку Европе?

Све су то питања која се појављују откако је на основу информација БИА заплењено 2,1 тона кокаина у Уругвају. До тог 17. октобра прошле године, само мали број људи је знао (углавном поједини чланови Савета за националну безбедност, малобројни инспектори полиције и агенти БИА) да и у Србији делује организација толико моћна и финансијски способна да организује вишетонску испоруку кокаина. Био је то велики шок за јавност потпуно уверену да ниједна криминална група неће моћи толико да ојача да би могла да уздрма темеље саме државе. Поготово се то није мислило после убиства премијера др Зорана Ђинђића и акције „Сабља” у којој је потпуно уништен „земунски клан”. Уверењу јавности да је немогуће да настане нова моћна организација допринеле су многобројне изјаве званичника „да нам се ’земунски клан‘никад више неће десити”.

Но, кренимо редом. „Клан браће Шарић” је, по сада саопштеним подацима заправо клан Дарка Шарића. Његов млађи брат Душко није обухваћен истрагом. Познаваоци прилика кажу да се Дарко свим силама трудио да млађег Душка не увуче у послове којим се бави. Обезбеђивао му је довољно новца да би млађи брат могао да ради оно што воли. А то су углавном фудбал, жене и ноћни живот. Власник је Фудбалског клуба „Рудар” из Пљеваља, многих познатих београдских и приморских дискотека, а од пре неколико година је и супруг познате манекенке Светлане Димитрић, сада Шарић.

Елем, Дарко Шарић, знајући ризике посла којим се бави и гледајући да у то не увуче свог млађег брата, улази у криминалне воде деведесетих година прошлог века када краде 72.000марака од једног кројача из Пљеваља. Одлази у Италију и креће са шверцомцигарета. У то време борави и у Амстердаму, Шпанији и кратко у Словенији. Неколико година касније се враћа у Пљевља где враћа украдениновац кројачу, који против Шарића повлачи кривичну пријаву поднету полицији. Шарић наставља, под менторском палицом једног Никшићанина, незваничног „краља балканског подземља”, посао са шверцом цигарета у којем зарађује свој први милион. Када је шверц цигарета постао „непрофитабилан посао”, читава „црногорска мафија” с, наравно, „незваничним краљем” на челу окренула се послу с наркотицима. Шарић као важан „шраф у машинерији” само је пратио тај пут. Кренуло се са шверцом хероина из Турске, а врло брзо су прешли и на набавку кокаина из Колумбије. Човек за везу „црногорске мафије” с картелима у Колумбији постаје управо Дарко Шарић. Верује се да је посебно добре односе развио с такозваним медељинским картелом, једном од најмоћнијих светских криминалних организација. Од „медељинаца”, које је основао Пабло Ескобар крајем осамдесетих, Шарић у почетку набавља мање количине, до 100 килограма. Касније се заједно с поверењем повећава и количина набавке од којих је последња, она заплењена у Уругвају, достигла две тоне.

Истовремено са пословима набавке кокаина од „медељинаца” а то је 2005. година, на криминалној сцени Београда се појављују „неки Црногорци”. Пре тога, „црногорски мафијаши“су истерани из београдских подземних кругова још крајем деведесетих, када је нестао главни човек истуреног одељења „црногорске мафије“ у Београду Војислав Раичевић звани Воја Американац, за кога се сумња се да је убијен, а потом „забетониран” у темеље неке грађевине. Његово тело никада није пронађено. „Црногорци” су истерани после сукоба са некад моћним „вождовачким кланом”, чије је истакнуте чланове, сумња се, ликвидирао управо Воја Американац. Елем, те 2005. године, у Београд се враћа тај исти клан, само што је овог пута „главни човек” Дарко Шарић. Подземље те године још осећало последице „Сабље”, па ниједан вођа клана није могао толико да ојача да би носио титулу „капо ди тути капи”, иако је било много таквих претендената.

У таквој ситуацији и са озбиљном организацијом (сараднике бира у кругу рођака и најближих пријатеља, често мења људе задужене за организацију набавки и испоруку кокаина и остале послове) Шарић веома брзо успоставља контролу над београдским подземљем. Цена кокаина на тржишту нагло пада, а некако с тим почиње и серија крвавих обрачуна, углавном подметањем експлозива под аутомобил, што је био својеврстан потпис „црногорске мафије”.У том периоду, на малтене исти начин, убијени су Марко Филиповић Таки, вођа „дорћолаца”, и Горан Мијатовић Мита, вођа клана с Бежаније.

Док је старији брат Шарић, Дарко преузимао контролу над подземљем, млађани Душко с милионима у џепу почиње да продире у социјално ткиво Београда и Србије. Отвара сплавове, клубове и дискотеке, који врло брзо постају култна места на којима се увек тражи место више и где гостују најпознатије светске музичке звезде. Шарићи постају популарни, па се многе познате личности из света музике и моде буквално утркују ко ће постати бољи пријатељ с „пљеваљским доном“ и његовим млађим братом. Заузврат, Шарићи галантно финансирају њихове албуме, спотове и промоције. Без трунке сумње да би неко могао да се усуди да крене против њих, Шарићи су мислили да је цео Београд њихов.

То, међутим, нису мислили инспектори криминалистичке полиције МУП-а. Почиње истрага, али се не долази до конкретних резултата. Најближе му прилазе када у гаражи у Новом Београду која се води на име Душка Шарића налазе 20 килограма хероина. Ипак, доказа за хапшење Дарка Шарића или његовог брата, нема. Уместо тога, иза решетака завршава њихов рођак Арсо Шарић. Инспектори задужени за рад на случају „Шарић“ обавештавају своје претпостављене о размерама до којих су се Шарићи разгранали.

Дарко Шарић убрзо почиње и да пребацује новац зарађен продајом дроге у легалне токове. Право питање је зашто државни органи нису тада реаговали? Наша сазнања говоре да су поједини званичници из Савета за националну безбедност итекако знали колику опасност за државу могу да представљају Шарићи. То се најбоље види из сведочења једног члана Савета за националну безбедност који незванично препричава састанак одржан 2007. године, у вили у Ужичкој улици на Дедињу. Било је то у време коалиционе владе ДС и ДСС, а на састанку се нису налазили сви чланови Савета. Током разговора, један од чланова Савета је упитао: „Шта ћемо са Шарићима, морамо да кренемо на њих“? Добио је одговор: „То је јако опасно“. Онда је други члан Савета додао: „Добро, можемо ли да причамо о томе неки други пут“. Одговор је био: „Можемо да причамо“.

У том тренутку Дарко Шарић је, кажу извори „Политике”, почео да шири свој посао на Европу. Конкурентан, са ценама далеко нижим од тржишних и по квалитету кокаина који је изузетне чистоће (више од 90 одсто), Шарић почиње полако да снабдева тржиште Италије, Грчке и Холандије. Почиње да се шири и на Белгију, Шпанију и остале европске државе. У два наврата, његови курири бивају ухапшени. Једном у Аустрији, други пут у Италији. Безбедносне службе широм Европе на основу количина заплењеног кокаина и његове чистоће, тј. квалитета, схватају да је реч о играчу светских размера који се снабдева робом директно са извора, дакле из Колумбије.

Према незваничним подацима из полицијских извора који још нису оспорени, екипа Дарка Шарића протеклих година продајом дроге у региону и свету обрнула је 4,5 милијарди евра. Поређења ради, укупне девизне резерве Србије су око 10,6 милијарди евра, а вредност извоза Србије је око шест милијарди годишње. То су паре које могу потпуно да разоре и државну и друштвену структуру Србије: њима могу да буду купљене не само естрадне и спортске звезде него и политичари, судије, полицајци, министри...

Где су данас актери ове приче?

Дарко Шарић је у бекству, сумња се да је у Црној Гори. Полиција Црне Горе га је тражила, није га нашла.

Његов брат Душко је у Пљевљима где успешно води ФК „Рудар” који се бори за шампионску титулу.

„Незванични краљ подземља” за кога полиција сматра да је газда Дарку Шарићу и даље је то што јесте.

Члан Савета за националну безбедност који је упитао: „Шта ћемо са Шарићима” је на власти.

Члан Савета који му је одговорио да је то јако опасно, данас није на власти.

Инспектори који су започели прву истрагу против Шарића, данас су агенти БИА и управо њима припада највише заслуга за откривање пошиљке од 2,1 тоне кокаина у Уругвају.