После почетног чуђења у јавности како је један наркобос светске класе успео да у Србији израста неопажено све до пре десетак дана, сад се испоставља да су сви „независни посматрачи”, то јест стручњаци и новинари, иоле упућени у распоред снага у српском подземљу знали ко је Дарко Шарић. Изгледа да није посреди накнадна памет него невољност да се без доказа говори о ономе о чему је тада и полиција ћутала. Шарића је познавало и пола естраде али, мада је она познатија по протурању трачева и измишљотина него по чувању тајни, о њему није ни реч писнула, вероватно зато што, осим што је волео некретнине и плодно земљиште, наводно није одбијао ни да уложи у снимање и издавање њихових албума и да им издашно плати гостовање у неком од његових бројних локала.

Све то, ипак, не значи, сматрају „Политикини” саговорници, да је са Шарићевом групом откривено да су криминал и поједине државне структуре обновиле симбиотску везу раскинуту после акције „Сабља”, да су криминалци остали главни ловци на таленте на српској естради, да набеђени џет-сет, као деведесетих година прошлог века, и даље својевољно гламуризује криминалце у очима својих обожавалаца и да је друштво опет почело да идолизује убице и растураче дроге.

Неколико дана се спекулисало и да Шарић ипак није тако важна фигура и да је анонимност задржао управо зато што је само маска истинских шефова. Добривоје Радовановић, криминолог, одбацује те претпоставке, наводећи да је за Шарића као за озбиљну претњу чуо још пре годину дана.

– Он није посредник него прави „играч”. За њега се и тада знало да је много јачи од „земунаца” и по територији којом је овладао, и по новцу којим располаже, и по сарадницима које је окупио. О Шарићу се није говорило зато што је био заштићен од криминалистичког прогона. Иза њега су стајале политичке странке и у овој и у оној земљи. У оној земљи, прича подземље, он стоји много боље јер јој је криминал главни извор прихода. Овде бих прво проверио какве су Шарићеве везе са садашњим или, можда, дојучерашњим шефом обезбеђења извесне партије – каже Радовановић.

Шарић је остао неприметан и зато што је у још једној ствари био бољи од вођа „Земунског клана” – умео је да тихо води свој бизнис и везе у полицији и политици користи само колико су неопходне да буде миран.

– За разлику од Душана Спасојевића, Шарић није себи ударао рекламу. Чак ни фирме није отварао на своје име. Није отворено петљао са специјалним полицијским јединицама, није се уплитао у политику сем што је тајно финансирао једну или две странке. Премда пресретнути товар кокаина није једини брод који је у том тренутку транспортовао његову дрогу него их је на мору било још седам, замало да га не извуку из позадине које се помно држао. Није чудно, међутим, што је нашао везе у полицији али јесте необично што толику количина дроге која се ваљала и Србијом и Црном Гором није приметила тајна служба ни једне ни друге земље и што о томе нису обавестиле јавну безбедност. Није разумљиво ни то што је могао да купи толико земљишта и да га нико не запази и запита се откуд му новац – рекао је Радовановић.

Он, међутим, не верује да то упућује на широку корупцију него само да је Шарић умео да бира своје људе у државним структурама.

– Његова група није била тесно скопчана с државом. Помагали су им само појединци који раде за државу али су добро распоређени. Већ је и веза са политичарима готово довољна јер странке држе на директној вези државне органе – објашњава Радовановић.

Ни Ратко Божовић, професор социологије, не верује да Шарићев случај показује да су држава и друштво опет потонули у стање с којим смо се пре неколико година једва изборили.

– Ово је и даље анемично друштво, где владају безакоње, хаос и насиље, из транзиције још нисмо изашли. Није да нисмо знали, само нисмо хтели да знамо а бојим се и да ће неки центри политичке моћи покушати да поново заташкају ствари. Али, сада се у начелу осећа потреба и постоји воља да се истргнемо из безнађа. Друштво се неће вратити у некадашњу конфузију – сматра Божовић.

Ипак, разлога за забринутост има. Радовановић упозорава да, према подацима које има, верује у постојање још јачег клана који је, поврх контаката у државним структурама, штитио Шарића. Над снагом тог клана ћемо се, очигледно, тек изненадити, још више када чујемо да су и за њих одавно знали сви који треба да знају.