У недељу, 29. јануара ове године, вероватно није било поноснијег народа од нашег. Тога дана је Ђоковић победио у Мелбурну на једном од четири најважнија тениска турнира на свету, ватерполисти су се у Ајндховену вратили на европски престо, а рукометаши су у Београду постали вицешампиони Старог континента.

Можда се неко тада сетио и да су наши одбојкаши и одбојкашице шампиони Европе, да су ватерполисти Партизана освојили Евролигу, да су... Али, и без тих подсећања нам се завртело у глави од успеха!

Успеси наши, неуспеси њихови

У једном дану Србија у три финала! И то случајно подударање постаде знамење наших неисцрпних могућности.

Исто као што нам неуспех у спорту служи као потврда да смо у дебелом заостатку за светом. Али, у том случају су за све криви сами спортисти и они који их воде.

Кад се побеђује онда не само што нам је то у крви, него ту има и личног доприноса свакога од нас. Један није гледао пренос да не малерише, други је променио место кад је кренуло наопако, трећи је из своје собе деконцентрисао противника, четврти је изгубио глас саветујући наше како да играју...

Наравно, и они одозго се тада сете да је, ето, спорт пример како можемо кад хоћемо. И да ће, дабоме, држава и они који могу, још више да помажу.

Ми се приметимо дрво кад израсте и озелени. Његов корен се не види и зато нас не занима. Тако и јавност не само што не види корен спорта, него је не занимају ни његови расадници... Не ценимо ни оне који тамо одабирају, калеме, заливају, негују...

Чим јој опадне лишће ми дигнемо руке од те саморасле воћке која нас је обрадовала својим медаљама. Ко се, рецимо, још сећа Нађе Хигл?!

Туђе успехе лако преузимамо на себе, али где смо, као држава, као друштво, као појединци, кад дете крочи на пут спорта? Док не дођу резултати пред којима се и свет клања?

Шта ћемо учинити као појединци то је ствар наше добре воље и могућности. Шта ћемо учинити као друштво зависи од много чега, јер оно нема начин да нешто непосредно мења. Остаје држава која тиме треба да се позабави ако ни због чега другог, онда због тога што се репрезентација такмичи под њеним именом.

Не постоји рецепт, који би могао да се примени на све земље. Околности се много разликују чак и код комшија, тако да нема готових решења.

Како ствари стоје дечји спорт прелази у руке предузетника. Да, предузетника, јер се приватне школе и клубови оснивају да би њиховим власницима доносили зараду.

То, у начелу, не мора да буде лоше. Међутим, невоља је у томе што сврха таквих предузећа није развој деце, није ни развој спорта, него, као и код сваке фирме – да се заради. Стручност и остале вредности тих првих тренера оставићемо по страни.

Чак и у неким клубовима с традицијом јавна је тајна да у млађим категоријама предност добијају деца чији родитељи могу да „хоноришу” њихове спортске учитеље. Али, и те тренере треба разумети – морају од нечега и они да живе, јер је њихов рад потцењен.

Неискоришћени наставници и професори физичког

Тешко је израчунати колико деце не постигне оно што је могло, јер се определило за „погрешан” спорт. Родитељи су за оно што ће донети добре паре, деца за оно што је омиљено у њиховом друштву. Те две ствари се углавном поклапају! А ти, који су у фудбалу или тенису осуђени на неуспех можда су били предодређени да у кајаку или гимнастици буду освајачи олимпијских медаља.

Шта би држава ту могла да предузме? Сва деца иду у школу, где физичко васпитање предају они који су стручно оспособљени за то (дипломирани студенти Факултета спорта и физичког васпитања). Они, по дефиницији, имају довољно знања да обаве прву селекцију.

Када би постојали општински, градски или окружни одбори за откривање и развој спортских талената они би могли да преузму даљу бригу о њима. Потом би филтрирање било обављено на регионалном нивоу одакле би у државне центре били упућени они од којих могу да се очекују најбољи резултати.

Имамо ли могућности за то? Откуд нам средства и кадрови?

На том игралишту имамо више „тимова”: Министарство спорта и омладине, Олимпијски комитет, Спортски савез, грански савези, „Спорт за све“, Савез за школски спорт и олимпијско васпитање... Они имају и средства, и кадрове, али ко ту коси, а ко води носи, ко оре, а ко сеје...

Не седе они скрштених руку, међутим, тешко да ту лева рука зна шта ради десна и обрнуто. Кад би поделили посао, надлежности и заслуге то би већ био осмишљени рад у спорту од почетних корака до финиширања на олимпијским играма.

Иван Цветковић

-----------------------------------------------------------

Што је дете даровитије то му је теже

Наше школство је такво да је детету теже што је даровитије. Ако се бави спортом или нечим другим што захтева активност ван школе оно товари себи обавезе које немају његови вршњаци, а за њега системски није предвиђено разумевање. Примера ради, зашто би био проблем што, рецимо, не може да дође на прва три часа због тренинга? У чему је проблем да то надокнади слушајући предавања или радећи тестове и писмене задатке са поподневном сменом неког другог одељења у тој истој школи? Зар је толико важно да ли на часу код овог или оног наставника или професора, ако они предају исти предмет?