Прошло је десет десет година откако је, 9. јуна 1999, потписан Кумановски споразум, да би сутрадан, 10. јуна, после 79 дана, на терену коначно била заустављена агресија НАТО на СР Југославију.

После великих материјалних разарања и људских страдања, чинило се да су ратне секире закопане, а да су уместо њих начела међународног права, дипломатије и политике однела превагу и отворила пут за мирно решење кризе око Косова и Метохије.

За преговарачким столом у Куманову, лицем у лице, нашли су се представници зараћених страна. У име међународних снага безбедности, што ће рећи НАТО и Кфора, на Војно-технички споразум (ВТС), којим су окончана непријатељства, потпис је ставио британски генерал-потпуковник Мајк Џексон, командант Кфора. У име СР Југославије и Републике Србије то су учинили генерал-пуковник Војске Југославије Светозар Марјановић, испред Генералштаба ВЈ, и генерал-потпуковник полиције Обрад Стевановић, испред Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Потписан је међународни уговор обавезујући за обе стране, чије су битне одредбе уграђене у већ сутрадан (10. јун 1999) изгласану Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која до данас остаје неотклоњиви међународноправни оквир за решавање питања Косова и Метохије.

С предлогом текста ВТС претходно је председникФинскеМартиАхтисари упознао председника СРЈугославијеСлободанаМилошевића,а 3. јуна папир суодобрилипарламент Републике СрбијеивладаСР Југославије, знајући да ће се на Космету разместитимеђународнецивилнеивојне снагеподнадзоромУН, о чему ће бити донета посебна резолуција Савета безбедности УН.

У ВТС је указано да ће ове снаге деловати без ометања и са овлашћењем да предузму све нужне активности за остваривање и одржавање безбедног окружења за све грађане Косова и да ће своју мисију обављати и „на друге начине”.

Кумановским споразумом је дефинисано да се у одређеном року с Косова и Метохије повуку „снаге СРЈ”, што значи „људство и организације СРЈ и Републике Србије који могу војно да делују”. Прецизирано је да се то односи на „редовне армијске и морнаричке снаге, наоружане групе грађана, удружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, територијалну одбрану, пограничну полицију, обавештајне службе, јединице полиције – локалне, специјалне, против демонстрација и антитерористичке – и било коју групу или појединце које као такве наведе командант Кфора.”

Споразумом из Куманова дефинисана је и Зона ваздушне безбедности (ЗВБ), као зона од 25 километара од покрајинске границе Косова ка унутрашњости СР Југославије, при чему се та зона протеже и на ваздушни простор изнад њеног копненог дела.

Војно-технички споразум је одредио и Зону копнене безбедности (ЗКБ), као појас широк пет километара, мерено од покрајинске границе Космета ка унутрашњости СР Југославије.

Кумановским споразумом је одређено и да „било какве снаге СРЈ”, без „претходног изричитог одобрења команданта Кфора, неће ни под којим околностима ући” на Косово и Метохију, односно у Зону ваздушне безбедности и Зону копнене безбедности.

Потписници ВТС су указали и на то да је „договорен повратак особља СРЈ и Србије” на Косово и Метохију, што ће бити „предмет накнадног одвојеног споразума”.

У Анексу Б овог споразума наведено је да ће Кфор „обезбеђивати испуњавање обавеза после повратка одобреног особља СРЈ” на Косово и Метохију.

Осмотрено из угла међународног права, ова одредба ВТС потврђује територијални интегритет и државни суверенитет СР Југославије, односно Републике Србије.

Уосталом, то је јасно дефинисано Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

У протеклих десет година, нажалост, одредбе ВТС и Резолуције 1244 Савета безбедности УН, као и обавезе које из њих проистичу, НАТО/Кфор није испунио у кључним доменима: није успостављено безбедно окружење, чиме је директно онемогућен одржив повратак расељених и прогнаних и слобода кретања оних који су остали на КиМ; није извршена потпуна демилитаризација и пацификација ОВК; нису ни започети разговори о повратку договореног броја безбедносног особља СРЈ, односно Србије, па самим тим није донет ни споразум о њиховом повратку; контрола над цивилним ваздушним саобраћајем није враћена органима СРЈ, односно Србије.

Најсажетије се може рећи да све битне одредбе ВТС и Резолуције 1244 које дају гаранције Србији нису испуњене, а да је албанска страна непрекидно у протеклој деценији награђивана.

-----------------------------------------------------------

Рад на отцепљењу

Прилика је да подсетимо на помало заборављену изјаву од 9. марта 2000. године, тадашњег високог званичника руског Министарства одбране, генерала Леонид Ивашова.

Као непосредни учесник преговора између двојца Ахтисари–Черномирдин и Милошевића, Ивашов је упозорио да се на Косову „вештачки ствара ситуација која треба да доведе до отцепљења те покрајине од Југославије”.

Један од најважнијих разлога за погоршавање ситуације, оценио је Ивашов, јесте то што се „игнорише учешће Београда у политичком решавању проблема”.

Када знамо шта се све од онда догодило, преко погрома 17. марта 2004. и самопроглашења „независности” Косова прошле године, бива јасно да је игнорисање Београда било доследно, ма колико нас овдашњи званичници уверавали у супротно.

Слободан Кљакић