Када имаш кућу на граници, онда је тешко, долази све и свашта, никад не знаш какав ти човек долази и шта му је у глави. Мораш да издржиш и добро и лоше – каже Рамадан Садику, власник ресторана „Европа 93”, у месту Блаце у Македонији, где је договаран и потписан споразум о обустави рата између НАТО и СР Југославије.

У јуну 1999. НАТО официр је затражио од Рамадана да на двадесетак дана отпусти раднике и да, за то време, само он, газда, може да буде у објекту. Мало касније, када генерали и новинари почињу да се окупљају, Рамадан схвата да слика његове кафане обилази свет и постаје, како каже, историјско место.

– Била је у једном моменту подигнута тензија између српских и НАТО официра, чини ми се да је секунда фалила да се деси нешто страшно. Српска војска је била спремна на овим брдима, а НАТО с друге стране. Све је могло отићи у ваздух. Кад се смирило, стекао сам такву моћ међу тим генералима да сам мислио како сам најбезбеднији човек на свету – прича овај бивши просветни радник.

Недуго после уласка Кфора на Косово и Метохију почиње рат у Македонији а власник „Европе”, најопремљеније кафане на путу Скопље–Приштина, мора да бежи. Све је остало у кафани, а када се вратио затекао је само зидове и до данас се није опоравио.

На месту где су Мајк Џексон и Светозар Марјановић преговарали о рату и миру, сада прокишњава, дрвене столице подсећају на старе ресторане из заједничких социјалистичких времена, нема гостију. Захваљујући томе што је „знао да балансира”, сачувао је живу главу и породицу, док су војске и униформе пролазиле: македонска, српска, Кфор, УН, ОВК…

– Поздрави Рама и кажи да му дугујем двадесет пива! То ми је недавно, по једном пријатељу, поручио неки српски војник из Јагодине, који је волео да долази у мој ресторан.

Иако је економски потпуно пропао, Рамадану је врло стало до неких личних принципа. Таблу с ћириличним натписом „Европа 93” неће да промени јер је на њој исписано име његовог покојног брата Изаира. „Патриоте” му замерају због ћирилице, али он остаје доследан. Испод ове његове, Месна заједница Блаце је на три језика, енглеском, македонском и албанском, поставила своју таблу на којој пише да су ту одлучивао о ,,влегувањето на НАТО силите во Косово”.

У кафани неколико уоквирених страна македонских новина на албанском „Факти”, с великим насловима о наводној капитулацији српске и југословенске војске. То је све што подсећа да се 1999. године ту нешто важно догодило, а протекло време Рамо би најрадије заборавио.

– Ових десет година видим све црно, сви ти ратови су прошли, а ја не видим да је боље. Још народ не осећа да је слободан, још није дошло време да се слободно прича и ради.

На опаску да је њему лако јер „сваки дан улази у Европу” овај смирени човек први пут подиже тон и емоције:

– Да се дође до Европе треба много времена. Понашамо се на један грозан начин и за сада нећемо овакви ући у Европу. Постоје границе, полиције, војске, диктатуре. Ми нисмо спремни да прихватимо демократију, а ово што имамо је саламадија, безвлашће.

Рамадан Садику и поред „све силе и великих људи” које је видео и угостио нема дилему око времена у коме је добро живео:

– Најслободнији сам био у Југославији, када је била једнака слобода за све и сви смо могли да нормално живимо.

Живојин Ракочевић