Немам разлога да будем поносан на свој потпис на Војно-техничком споразуму, али ни разлога да га се стидим. Задовољан сам резултатом који смо постигли за пет дана, колико су преговори трајали, а он се може мерити чињеницом да су наши услови прихваћени. Кључно је било да уговорна страна не буде НАТО јер се сматрало да уколико већ губимо део суверенитета, он треба да буде поверен Уједињеним нацијама, а не НАТО-у, каже за „Политику” после десет година ћутања,генерал-потпуковник полиције Обрад Стевановић, један од потписника споразума којим је окончано бомбардовање СРЈ, а данас предавач на Полицијској академији у Београду.

„Најжалије ми је што нисмо успели у споразум да укључимо мали технички детаљ – да Кфор носи ознаке УН, а не НАТО-а”, рекао је генерал Стевановић.

У чему је значај Војно-техничког споразума из Куманова?

Одредбе споразума су најчешће критиковане, а Резолуција 1244 подржавана. Чињеница је да Резолуција јесте важнија, али да није спроводљива без овог споразума, док је с друге стране споразум без Резолуције неприменљив.

Текст споразума је у неколико битних детаља повољнији од саме резолуције, па и од документа Ахтисари–Черномирдин. У споразуму се само на једном месту помиње реч НАТО, тамо где се наводи да Алијанса има обавезу да обустави бомбардовање. И то је све. Такође, нема помена Главе 7. Повеље УН, која подразумева право применусиле без одобрења СБ, као ни споразума из Рамбујеа. Те три ствари говоре да смо успели да текст који нам је понуђен поправимо максимално према нашим интересима. Данас ретко ко запажа да Кфор није НАТО, већ су то безбедносне снаге под окриљем УН.

Које је могућности ВТС предвидео, а власти у Србији их нијеискористила?

Повратак Војске и полиције на КиМ морао је да буде примењен бар у симболичном облику, тамо где је то могуће. За нас би било од изузетног значаја да у кругу Грачанице или Дечана имамо бар пет полицајаца са обележјима Србије. Тако бисмо имали чињенични доказ да смо присутни на КиМ у званичнојформии с државним обележјима.

Требало је да преговорипочну на територији КиМ?

Да, у Ђенерал Јанковићу је у те сврхе била је припремљена једна школа. Дошли смо рано, око 9 сати, али је делегација Кфора остала с македонске стране границе из безбедносних разлога. После сат и по времена ми смо прешли у Македонију, где нас је сачекао британски генерал Бејли у пратњи помоћника министра полиције Македоније.

Ко се налазио у нашој делегацији?

Небојша Вујовић из СМИП-а, Слободан Милетић из СМУП-а, представници Министарства одбране и Генералштаба, преводилац. И ја, као тадашњи помоћник министра унутрашњих послова Србије. Било је шест-седам војних генерала, међу којима и генерал Крга, а првог дана их је предводио Благоје Ковачевић, јер је Светозар Марјановић био одсутан.

Откуд то да сте завршили у кафани „Европа”?

Кад се пређе граница, први објекат с леве стеране, према Блацу, јестета кафана. Неким степеницама се пење до ње. На платоу испред кафане чекало нас је неколико стотина новинара, које су обезбеђивали италијански војници. Схватили смо да је то место унапред било припремљено за преговоре.

Било је предвиђено да преговори буду завршени истог дана?

Постојао је притисак да споразум потпишемо за неколико сати. Преговарачки тим Кфора предводио је британски генерал Мајкл Џексон, а његови најближи сарадници били су амерички генерал Бриџвеј и официр за везу, генерал Бејли, као и још два официра, Норвежанин и Американац задужен за правне аспекте споразума. Џексон је рекао да је на највишем државном нивоу договорено да се споразум потпише до 14 сати и да он нема мандат да било шта мења.

Јесте ли тада били у контакту с Београдом?

Свако је имао свој мобилни. Џексон нам је рекао да га је Весли Кларк обавестио да је Милошевић сагласан да потпишемо то што су нам понудили. Ту му генерал Благоје Ковачевић врло дипломатски каже: „Господине генерале, ако је наш председник рекао да ми ово потпишемо, ми ћемо то свакако и учинити. Али ми бисмо морали да се претходно са њим чујемо”. Испоставило се да је то што је Џексон рекао била измишљотина.

После смо затражили да разговоре наставимо сутрадан. Сматрали смо, чини ми се и ми и они, непримереним да се поново сусретнемо у тој кафани.

Па су преговори настављени у НАТО бази у Куманову?

Да. Ми смо тамо имали шатор, класичан војнички шатор у који смо били смештени. Њихове снаге су нас чекале на граници, водиле до базе и свако вече враћале натраг. Спавали смо у Врањској Бањи. Сам споразум потписали смо 9. јуна, негде пред поноћ, око 11 часова, и то у том нашем малом шатору.

Јесте ли тада осећали терет историје на својим плећима?

Нисмо били срећни, били смо зачуђени што је од милиона Срба та улога припала баш нама

Чинило ми се да је одговорност коју сам преузео несразмерно већа у односу на моје способности и ауторитет. Размишљао сам како ће бити оцењен потпис на једном таквом документу – да ли као закључење мира или као потписивање капитулације. Истина је да је потписом споразума бомбардовање престало и то је једна од чињеница због које мислим да сам урадио добру ствар у тим околностима, када се није баш знало шта је добро.

Како сте прихватили вести о киднапованим и несталим Србима после распоређивања Кфора?

Страшно сам се разочарао јер сам претходно на неколико скупова грађана и представника локалних самоуправа уверавао грађане да то што смо им ми били до тада, да ће убудуће бити Кфор. А шта се десило? У тих првих десетак дана отетоје и убијено десетине Срба. Да сам пре потписивања споразума веровао да је Кфор немоћан да заштити Србе, позвао бих грађане да се самоорганизују.

Да ли је ревизија Кумановског споразума, за коју се недавно заложио државни врх Србије, прави начин за повратак контроле српских снага над копненом и ваздушном зоном безбедности?

Одговорност за стање безбедности у копненој и ваздушној зони безбедности није на Србији, него на Кфору. То се може илустровати примером ескалације насиља на југу Србије 2000. године, када је командант Кфора дозволио нашим снагама да изведу антитерористичку акцију и врате се у зону безбедности, што је овлашћење које проистиче из ВТС. Проблем се може ефикасније решити применом Војно-техничког споразума, а не његовом променом.

Марко Албуновић