Пуних десет година у нашој јавности живе различита тумачења суштине међународноправног пакета ВТС – Резолуција 1244 Савета безбедности УН. На међусобно крајње супротстављеним странама те лепезе стоје тврдње о победи, односно о капитулацији.

Када тако мисле правни стручњаци, подразумева се да још пре таква становишта заступају политичари, како пре десет година, тако и данас.

Бранко Ружић, председник ИО СПС-а:

Кумановски споразум је, у тренутку потписивања, значио релаксацију противправне агресије на нашу земљу, као и успех тадашње државе СРЈ да, уз велике жртве, дипломатским средствима, врати питање Косова и Метохије тамо где му је место – у Уједињене нације. Десет година, после свега што се дешавало онда, евидентно је да међународна заједница, одмах после 1999. године, није у великом делу испоштовала, пре свега, одредбе Резолуције 1244, што се тиче безбедности грађана неалбанске националности и њиховог повратка на своја огњишта. То је нешто на чему држава Србија инсистира свих ових година. Мислим да ћемо дипломатским средствима успети у неком будућем периоду и тај проблем да решимо.

Милош Алигрудић, потпредседник ДСС-а:

Кумановски споразум је заправо споразум с НАТО која је претходно извршила противправну агресију на нашу земљу и то је, у том тренутку, формално гледано био један од основа да се та агресија некако оконча. Десет година касније показује се да политичка елита није дорасла задатку и изазовима времена у коме живимо. Настојање ДСС-а и нашег председника Војислава Коштунице, док је био на високим државним функцијама, било је да заштита интегритета и суверенитета Србије буде примарни задатак и да се, сходно томе, вуку потези, наравно, уз уважавање интереса свих наших грађана. У међувремену се све то обрнуло, па су интереси других држава и процеси интеграција у поједине међународне организације постали важнији од саме државе Србије.

Драган Тодоровић, потпредседник СРС-а:

Кумановски споразум и његове одредбе у ситуацији у којој се Србија данас налази изгледају потпуно недостижно. Тим споразумом ми смо успели да одбранимо част и достојанство наше војске и, у великој мери, наше државе. Нажалост, Космет је дат Уједињеним нацијама на управљање, што је била једна у низу превара те организације када је Србија у питању.  Ипак, треба по сваку цену задржати оно што је од тог споразума остало, а то је појас безбедности уз административну границу. Такође, не сме се никако дозволити ревизија Кумановског споразума јер у њему пише да је Косово и Метохија аутономна покрајина Србије, дакле део Србије, и зато треба спречити апсолутно све иницијативе за ревидирање.

Томислав Николић, председник СНС-а:

Кумановски споразум је био непотребна војна капитулација Србије, то сам мислио пре десет година, то мислим и сада и никада нећу променити мишљење о њему. Истина, та капитулација је потписана под притиском јавности, јер многи људи нису могли да поднесу више сирене и страх за своје породице и себе лично, а ја сам убеђен да је требало издржати још петнаестак дана и та акција би престала. Међутим, Народна скупштина Србије је, без мог гласа, донела одлуку да прихвати план Ахтисари–Черномидин из којег је проистекао Кумановски споразум и ми смо, практично, напустили Космет. Сада имамо Еулекс који полако опкраја КиМ и прави неку независну државу, а ми и даље немамо одговор на то. Кумановски споразум се и данас допуњава, чини ми се, поново уз неку нашу сагласност.

Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а:

Кумановски споразум је суочавање Србије с чињеницом да је платила огромну цену за грешке својих елита. То што је њиме рат окончан треба увек ценити, а у интерпетацији споразума тражити копчу која може да нас повеже с будућношћу, тако што ћемо у новим партнерствима тражити простор за његова побољшања. Не би то било први пут у историји да се једна капитулација, паметном политиком, временом претвори у партнерски однос. Потребно је само, али тога није било ни код Коштунице ни код Тадића, да покажу да је у јуну 1999. погрешна политика признала пораз, али да је тако и Србија добила шансу. Да се призна тежина споразума, али да се од њега не прави споменик лажној победи, него потпуна прекретница у регионалној и спољној политици.

М. Ч.