Из перспективе просечног српског брачног пара, који једва да има довољно новца да деци купи уџбенике, један од врхунских облика луксуза је набавка првих, па и аутографских издања писаца који су одонда ушли у школску лектиру. У свету, богати радо купују рана издања великих аутора, можда не толико из личне слабости према њиховим делима већ зато што знају да вредност такве инвестиције временом увек расте. За разлику од њих, чак и они малобројни у Србији који имају новца за ретке и драгоцене књиге не препознају у њима много више него што је радничка класа бивше СФР Југославије видела у едицијама које су се куповале на метар да попуне велике регале какви су тада били у моди.

Тек скућени пролетери су пре неколико деценија на полице слагали монотоне низове домаћих и руских класика, смештене у једнобојне корице без илустрација и евентуално украшене само лажним златотиском којим су на њима била одштампана имена аутора – истинских и набеђених, у међувремену заборављених великана.

Данас српска финансијска елита, судећи по речима Филипа Томашевића, који води сајт посвећен продаји антикварних књига, на исти начин, и то под условом да не стају више од 100 евра, набавља проверене наслове попут првих издања Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и старих историчара.

– Филозофија и књижевност или било шта друго их слабо занимају. За специфичне наслове, који откривају индивидуалан укус наручиоца, распитују се добростојећи, али не богати интелектуалци. Купци који су збиља имућни, а таквих и нема много, можда 30 или 40, понекад су од нас и буквално наручивали два и по метра књига. И чак није требало да измеримо једино дужину, него и висину и дубину књига, како би се поручилац уверио да ће му стати на полицу – сећа се Томашевић.

„Политичара и спортиста нема”, одговара Јован Деспотовић, историчар уметности, на питање ко су купци уметнина које на продају износи аукцијска кућа „Мадл арт”.

–Наши клијенти су махом професори, адвокати, инжењери.Многи од њих су у пензији, после деценија обављања солидно плаћеног посла, тако да сада имају сакупљено нешто новца за дела која су увек прижељкивали. Највише што могу да издвоје јесте неколико хиљада евра по артиклу, и то за оне до којих им је лично стало. Добро знају шта траже, показују индивидуални укус, не купују нешто само зато што је посреди дело свима познатог имена – објашњава Деспотовић.

В. Вукасовић

----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. За већину грађана ручак је луксуз. Вечера је већ перверзија.

. Чим ти министар да ветар у леђа, можеш одмах да купиш јахту.

. Какав је то луксуз ако једеш буђав сир, пијеш старо вино и возиш се аутом без крова!?

. И на златним „ролексима“ је пет до дванаест.

. Ако имаш љубавницу, жена је луксуз.

. Нисмо толико богати да купујемо бофл. Зато на Сајму аутомобила прво се распродају „мерцедеси“, „поршеи“, „аудији“...

. Обични грађани се не луксузирају. То је привилегија лопова.

. Није све у цени. Ето, скупштински ресторан је луксузан, а јефтин.

. Један посланик је по природи скроман: више воли да поједе две велике баклаве него једну малу.

. Скромност је врлина. И велики луксуз.

. Тај политичар не дозвољава себи луксуз – да говори истину.

Драгутин Минић