У Србији у последњој деценији преовладавају од странака независни синдикати, а то је и однос за који се јавно залажу синдикална руковoдства, оцењује Срећко Михаиловић у истраживању о стању социјалног дијалога у Србији после 20 година транзиције. „Ствари се мењају у току кампања, синдикати покушавају да измаме обећање од странака, странке свашта обећавају, а кад дођу на власт мало шта ураде.Све у свему синдикати се боре за своју аутономију, а странке се понашају патронатски и утилитарно, увек наступајући са позиције моћног партнера од чије душевности зависи шта ће уделити синдикатима”, закључује Михаиловић.

Да партије сарадњу са синдикатима често користе у дневнополитичке сврхе, тврди и Ранка Савић. Према њеним речима, то се најчешће реализује кроз институт СЕС-а. „АСНС не пристаје на такав статус. Ми желимо обострано, искрене односе. Подржаћемо ону политичку партију, која је испунила предизборна обећања и чији је програм у интересу радника и грађана Србије“.

Бранислав Чанак такође каже да „Независност“ не сарађује са странкама јер „на другој страни нема партија које су основане да раде за раднике и за њихове синдикате. Њихове преокупације су дијаметрално супротне од наших и тај јаз чини нас болно усамљеним. Свака битка сваког синдиката, било ког тренутка, неминовно прелази у сферу политике и ако тамо немате савезника, све што сте урадили, пада у воду. Тако је свуда у цивилизованом свету, тако је већ 150 година, тако је настала социјална демократија. То се зове левица, не зато што се тако зове, већ зато што тако ради“, наводи Чанак.

Подсећајући да је и прва радничка партија – британска Лабуристичка странка настала из синдиката и да су на сличан начин настајале и социјалдемократске партије у скандинавским земљама и Немачкој, Дарко Маринковић истиче да синдикати, од када постоје учествују у политичком животу и да то право нико не сме да им оспори. „Ипак, када се синдикат свесно или несвесно преда једној партији то је за њега ударац од кога се тешко или никако не опоравља и синдикати се тога чувају“, каже.

На српској политичкој сцени АСНС је препознатљив и по томе што је у једном периоду практично имао своју партију, чланицу прво опозиционог, па затим и владајућег ДОС-а, а председник овог синдиката био је и министар у влади.

Па ипак епитет „режимског“ или „државног“ синдиката углавном је везиван за Савез самосталних синдиката Србије, једини који је постојао у време једнопартијског система. Дарко Маринковић, међутим, каже да та оцена не стоји: „Сви велики синдикати су повремено правили неке дилове са влашћу, од тога су успели да се сачувају само неки мањи синдикати у јавним предузећима“.

Г. Новаковић